Nova iskra

— 171 —

године кад су купили ораницу што се види кроз њен ирозор. Они нису могли за рана навести дрва, а изненади их зима, нрава цича. Човјек јој је морао скакати да се угрије кад дође с посла кући, а скакао је тако весело да се она морала грохотом смијати и толико се смијала, да је мислила пукнуће. Касније је отоплило, и они су навукли дрва. Еад опет застудени, једаи дан нису ложили да добро прозебу, а други дан запале толику ватру да је пламен лизао до таванских гредица; чак се од њег убијелио и ланац више огњишта до половине. Онијег бије у прозоре, све шуми, а ватра букти и њих пуна кућа... ху, боже, за мало што онда нису изгорили од унутарње среће што је у њима буктила. Онда су купили и њиву, онда су и живили и уживали у срећи . . . Први пут је Мара опазила у себи то === незадовољство баш онај дан, кад је постигла за чим је највише тежила. Било је то једно љетње послије подне, кад јој је човјек дотјерао волове кући. Прије тога су они много мозгали : како би дошли до волова? Требали су им као очи у глави за све, али нису имали новаца зашто би их купили. Навикли су се да не добију ништа без борбе и рада, без оног благослова што се спушта на жуљеве. А гле, волове јс човјек изненада, нротив сваког очекивања, дотј ерао кући. Она је баш нрала дјечије нелене у потоку и ширила их по гранама, да сунце што јаче пада на њих, кад волови уђоше у УЧч • двориште. Њен човјек је ишао за њима, у руци му тешка шиба, а у устима угашена лула. Раздрљио на прсима кошуљу и брише зној, а загледао се њу па се онда осмјехну. Мару текну нешто у срце, на га запита од куда му волови? — Узајмио ми, брат' бо'ме, газда Оимо. Ја обилазио на вашару око марве, а ои ми сам понуди 60 форинти . . . Мара се забленула у волове као у нешто што не познаје нити зна што ће с њим ночети, а и човјек се уозбиљи, поннкну иред њеном слутњом и у недоумици је

Димитрије Аврамовић

тресао ногом. Тек је у вече почео распредати што ће и како ће радити са,да; али је говорио сам, Мара је ћутала. У њој се претворила она слутња у нането очекивање и неизвјесну бригу, што ће се у будуће из тог излећи. и кад право номисли, од тог времена је та брига и не оставља. И кад су легли, човјек је причао како ће на прољеће обрађивати и другима њиве на воловима, и како ће с њима лакше доћи до новаца, и . . . и усред његова причања се Мара завела. Вило је то први пут да њих двоје не осјећа заједно. Није дуго спавала, јер јој на саи дође лице газда-Оиме, онако како га је на збору видјела, кад сијева очима, и она се трже и нробуди. Њен човјек је већ заћутао и лежао окренувши се од ње. Мари се то даде на жао. Пустила га је да се сам одушевљава а она • се није радовала ни дијелила с њим његове наде, па осјети због тог неки њежан и тугаљив пријекор своје савјести, на који није знала другачије одговорити него сузама. Мислила је да он спава и слободно заплака, али он је био будан, уста и без ријечи изађе на поље. Кад Мара оста сама, никако се није могла отрести газдаОимине слике. Она га је тек једаред видјела на збору, али га је добро запамтила, као да је знала колико ће се морати с њим борити. Имао је ниско чело, шишаву косу и пуно, од здравља набрекло лице. Оно се тако свијетлило и руменило, да су у њем сасма ишчезавали и жути, рашчешљани бркови, и усправљена ријетка коса и мале, плаве ижмиркаве очи. Много је галамио, увијек био у послу и на све хтјео да доспије, одјело му иохабано а стас низак. Говорио је са сељацима вичући, ударао их по рамену, а уста му била округло отворена, да се на крају реченице насмејо из грла. Смијех мујечао промукнуто, а лице би се тад јаче засвијетлило. И чим га је видјела, нојмила је Мара да тај човјек може сваком наметнути своју вољу; а кад преокрене кога на своју руку, да се онда јавља тај рапави смијех и она свијетла црта на образу као вијесник његове побједе. Побоја га се и по-