Nova iskra

— Овде јс иа овом креветићу свршила јадница! дромуца Хивра, указујући погледом тужне милоште па кревет иокривеи врстатим покривачем. — Овде се мучила, овде је и век свој довршила! . . . Анђолска, кажем вам, анђелска душа! — Од које је болесги патила? — А ко би знао ? Фершел (®елдшер) је говорис, да је то јехтика, а шта је баш — ко би знао ? Венула је јадница, венула, па — и свршила! — Мања! извештачено ужаспуто повика- Винаида Петровна. — Јехтика!.. . Та то је. . . то је заразно! — Ове једно! — оштро и сурово одговори девојка. Оедела је у наслоњачи, с огртачем и шеширом; изгледала је као човек који се решио не такнути ни ирст прстом. — Како свеједно ? Варазити се јехтиком ? Па то је ужасно! — узвикну Зинаида Петровна. Девојка развуче уста у презриви осмех. — Ако себојите, вратите се одмах... добаци заједљиво. — Да се вратим? Како си сурова, кћери... како сурова!. Очи Зинаиде Петровне напунише се сузама. Пробарата по џепу, извади рубац и метну га на очи. Девојка не обрати пажње на то, већ и даље остаде седећи у положају човека који је решеи да ништа не предузима. Хивра је у изненађењу посматрала ова чудна створења и слушала разговор између матере и кћери. — Да одрешим дењкове, шта ли? упита по том. — Сама ћу, сама. Можеш ићи ! брзо одговори Зинаида Петровна. Хивра их још једном погледа упитно, па изиде, али не у свој собичак, ного из кућерка. Зинаида Потровна обриса очи и с изразиим пребацивањем погледа своју кћер. - Мислиш, ваљда, да то није нигата? упита неодЛучним гласом. —- Ја ни о чему не мислим! Остави ме у миру! Остави ме! — нервозним, раздраженим гласом одговори довојка, а у очима јој, што погледом окачише матер, блоснуше варнице злобе и презрења. Зипаида Петровна уздахну тешко, остави рубац у џеп и ћутећи поче дрегаити дењкове. За по сахата давно небојени школски под беше затрнан покућанством што га у дењковима из града донесоше. Предмети, који један за другим излазише из дењкова на светлост Божјега даиа, беху крајња супротност скромном, скоро сиротињском намештају ова два гаколска собичка. Извадише пар бронзаних свећњака за по три свеће, који бацише у засенак онај до сада непримећени чирачић на нрозору, у којем беше последњи остатак ^лтеаринске свеће. Да ли ће у овим собама икад бити прилике да се упале ови раскошни свећњаци? А шта ли ће 'Љокривати овај свилепи столски чаршав са шареним везом ?^Раскошне, златом везене папуче да ли ће се икада обути и за чији ли дочек? А ове две женске кошуље од најтањег платна са богатим чипкама, па овај скуПоцени свиленМ' пеноар са великим цветовима... Ове је то епасено у бродолому, и све то ужасно опомиње на оно гато: с&.вигае никада, никада иеће вратити! Ту је и десе-

так ситница, измешаних, случајно дограбљених у хитњи и на брзу руку склоњених у први најближи „верни" углић . .. Зииаида Петровна извади из последњег завежљаја послодњу ствар, па се окрете кћери. — Где ћомо све ово понамештати, Маиичка? унита нерешљивим гласом, не знајући поуздано да ли ће добити одговора. Девојка, не напугатајући свој узурни положај, насмеши се хладпим, злобним подсмехом. — Чуда Боже! Баш тешко питање! Па обуци чипкану кошуљу, свилене чарапе, златне папуче и свој заношљиви пеиоар, унали свећњако, па — приреди бал! Ха, ха, ха! Један од оних балова, сћбге татап, на којима смо ја и ти онако величанствоно блистале... Зар не? И опет се засмеја злобно и пакосно гледајући у лице матери. Зинаида Петровна наже се над неком стварчицом и н§мо заплака. Помисли у себи: „То је казна, казна! Оставио си ме, грозни човече, да за тебе испаштам, а ти оде тамо ! Покајала сам се — али шта? Она ме кажњава немилосно, на сваком кораку, сваком речи, сваким погледом ... 0 Боже мој, Боже мој! Шта да радим? Где да се скријем?" —- Ја не разумем за што плачеш, мама? насгави девојка тоном, рекао би, са свим резонерским и уверљивим: Збиља, како да те саветујем? Шта би друго да радимо с тим стварима? Опе ћс.. . Ја не знам за што смо их и доносиле амо? Пропагаће овде заједно с нама... Обеси их по зидовима као украсе, нека и та Хивра, Хара како ли је зову ... и сви други знају, да ја и ти нисмо мачији кашаљ, ного да смо из красне породице.. . Живели смо раскошно, у свилу се одевали, прирећивали балове и пикиике . . . А, зиаш ли гата? Знага ли гата ти саветујем? Поглодај ову велику пећ: узми све то, баци у њу, па запали! У тренутку ће димњак прогутати све те твоје прекраспе успомено! — Ти си полудела! Ово — спалити? — Онда, како хоћога, мени је бага свеједно! норвозним, пркосним, разбивеним гласом довргаи девојка; нема сумње, и њој већ беше досадило што се матери подсмева. — Само, молим те, уклони ми све то испред очију... То ме раздражује, узбуђује до дна душе! . . . Зинаида Петровна с послушном брзином поче скупљати све у гомилу и завеза у један огромни дењак. Извршивгаи то, догура дењак до пећи и седе иа сголицу немоћна, снустивши руке на колена, Сунце је већ било зашло, сумрак се спустио, а оне још вазда седе ћутећи, удубљене у своје мисли. Уђе Хивра и упали свећицу у свећњаку. — Хоћу ли спремити самовар ? упита, гледајући их испод очију. — Спреми, драга ! нежно одговори Зинаида Петровна. После разговора с ћерком она се некако примирила и предала судбини. Хивра извади из свога собичка мали, трбушати самовар и уђе с њим у предсобљо.