Nova iskra

— 52 —

Срби, опасани ликом; а дванаест крај носила иду, за смену, и по двојица их са стране иридржавају, да се не накрећу. Тахтариван нрате неколико оружаних Турчина и харемћаја. У Тахтаривану је мајка Фати-султан-ханумина. А главним путем сеоским воде Турци, кириџије неколике товарне коње; носе Фати-султан-хануми постељу, рубље и рухо. Ка-д хануму изнесе ив тахтаривана харемћаја, и однесе је на кулу, па оиа узе слабим гласом нарицати, кћер јој оиет снађе она болест, стаде јој се грчити и кривити лице, и удари јој пена на уста . . . XI Хафуз-Ахмедовица је седела у Топлици по за дуго. Залуд је кћер тешила, залуд јој је помињала к'смет и Алахово иисмо, она, по њену доласку, ока не сушаше; и дању и ноћу плакаше она што за три дана сузе нс пусти. А не казиваше мајци за чим плаче. Да ли плаче за иашићем, или што се за старца удала, или за Исмаилом илаче. Јер у кули, куд ее год окрене, свуд Исмаилово . . . Исмаилово рухо, стоји сложено у широм отвореним долапима; Исмаилово оружје, виси на чивилуку иепокривено. Па ту је међу оружјем и она мала пушка, с искићеном јабуком, гдо му бејаше рука, кад даваше бесу Фатисултан; све је то тако сестра наместила, оставила долапе незатворене, чивилуке неиокривене. И час-ио, па зове Фатисултан да се прохода; проводн је мимо коњушницу где је пусти ат брата њена; :води је но дворигату где му је хрт и соко и говори о брату; прича о његову разговору кад бејаше мали, о јуиаштву кад поста бећарем, о његову срцу и памети; сестра прича, а Фати се и смеје и плаче, смеје се детињој иамети, илаче за срцем јуначким. И мало ко.је јутро да не казује несуђеној снаси сиове своје; а толкује их срце сестрино: Исмаила је Шемси-паша убио. Иомиње јој привиђење. Сваке ноћн у глухо доба, вели, види мајку; хода но кули, каже, као жива, и све о Исмаилу говори; и трипут је њој, својој кћери казала, да се још смирила није, што Иемаил лежи у гробу иеосвећен; и трииут јој је поручила, да ако га не освети мушка глава, нека га оевети женска . . . И мајка, вели, зна да је Исмаила млада и зелена испратио на онај свет, без невоље, тек од обести, Шемси-паша. И ту јој се зачује шкргут зуба, и еукне јој пламен из очију. Док је ха®уз - Ахмедовица у Топлици седела, Фати се мало повратила; повратише је у живот материна љубав и ваздух красне Тонлице, испресецане рекама, ишаране бистрим потоцима, пуне бујнога зеленила, што у рано јутро, иоливена росом, или пред вече, и у вече, кад месец изиђе, пође небом ведрим, мирише, сва, на коиитњак, на омиљен, на одољен, на мајкину душицу, на хиљадама лековитих трава, биље. И тако. Повраћена у живот и ма.ло разгаљена узела је дворити мулу, као оца, или онако стара човека; нриносила му чибук, пунила га дуваном, палила, и гледала

старца са сажаљавањем, јер у њему је она, млада, чиста, неискусна, видела само уцвељена оца, и кад уздахне, и кад јо.ј коју нежну каже, и кад је руком омилује. . . И праштала му. Украо ју је, али ие да осрамоти њу, не њене родитеље, него њена највећега непријатеља, крвника, њој мрскога. Ово је освета. Макар она за њу главом платила, није јој жао. Како би се она млада, одрасла у кашезу као кумрија светила. Да нијс муле, одвели би је у харем нашин, обљубио би јој лице шшшћ, и онда . . . Да га остави: 1 Или да је била ири свести, па да је одговорила пуномоћнику да неће за пашића ? Али каква би то била освета? Мало жалости, ни мало срамоте. —- Кад желиш да се коме много осветиш, гледај да га осрамотиш. То је чула од оца, вигае пута. И у њој се мирној и доброј, милостивој према сваком, што подизаше очи к иебу кад је когод увреди, и узвикиваше Аллах! буди успавана, или, боље, никад иенробуђена кћи оца варварина. И час-по, иа се сети норуке мајке Исмаилове: „Ако га не освети мушка глава, нека га освети женска". —- Ако не може крв за крв, како може, додаје она, и облије .јој румен бледо лице. И повраћају је у живот полако мисли: што ће моћи овде сдободно и непрестано на Исмаила мислити; што ће живети у кули у којој је Исмаил живео; што ће дисати у одајама у којима је Исмаил дисао; гато ће се гаетати по вотњаку но коме се Исмаил гаетао; гато ће ходити кроз поље кроз које је Исмаил ходио; што ће упирати очи у високи Јастребац, у засејане брежуљке у које је Исмаил очи упирао; што ће бити близу пошумљена брега на чијем је врху Исмаилов гроб; што ће гледати Исмаилова ата; што ће миловати Исмаилова хрта и сокола; што ће љубити Исмаилово рухо; што ће плакати над Исмаиловим оружјем, над искићеном јабуком мале пушке где је била Исмаилова рука, кад јој је давао бесу. И врховима својих нежних прстију додирну оио место на, лицу где је Исмаил додирнуо, на их тад љубљаше, много, и страсно ... 0, како сад себе воли, зато што ју је Исмаил волео!... А једно вече, појави се на јасно-нлавом небу тоиличком пуи месец. Ваздух је благо заталасан, те се новијају травке, пригињу једна к другој, као да се разговарају. И диже се мирис кроз свежину вечерњу са ливада загрејаних дневном жегом, као дим тамјаиа из кадионице, иснуњава поље, села с кућицама арнаутским, покривеним и сламом и каменом плочом, чији кровови провирују кроз зелене вотњаке. Мукање гојних крава и волова, блејање оваца, лавеж иаса, жагор, али све мање, тише, полако иестаје, изумире, док не завлада дубока, мртва тишина. И дан свршава као човек. У ливади, близу мулине куле, под великим бором једним, што гаугати, и као да се с дусима разговара, седе Фати и Исмаилова сестра, замишљене; а попци зричу, св^ци ио ливади трепере као по небу звезде, као кандила која је природа и доле припалила дугаама иевино изгинулих, гато блуде ноћу, на месечини, жељне овога света.