Nova iskra

— 36 —

болест на стоци. Ја га уверавам, да тога нема. А он ми онда показа, да је његова веет исгинита, па ми бага именова Тодора Отојановића, ив Топонице, у кога обадва вола болују . .. Ако је то истина, а ја те молим да се гато пре депегаом о томе уверига, онда како је могуће да консул сазна то пре и од мене и од начелника окружног... — Могуће је. И чак веруј да је сугата истина. — Ама како то ? — Еако . .. тако . . . Људи добро плаћају, па и цро добијају. Доктор стао па ме гледа, гата ћу даље да кажем... — Плаћају, дабоме, па имају агенте на свима тачкама. — Несрећа . . . — Није то несрећа, Него људи раде и гледају, да обезбедо своје интересе. . . Ево, да видиш (иа извукох једну белешку из своје Фијоке) по прибављеним датима: Бугари имају 47, Турци 36, а Аустријанци на 120 својих људи растурених од Веогра-да па свуда по Србији . . . — Па то су шпијуни . . . —• Зови их: шпијунима, агентима, сензалима, како хоћеш, тек они се добро плаћају и сво.јој влади и консулима јављају: политичке, партијске, економне, националне, и све друге појаве у нас од којих њихове државе имају да се надају користи или штети . . . — Па гато им не станете на пут? — Хе... мој докторе. .. то су најсуптилнија, најФинија, најделикатнија нитања у полицијској служби. Регаавању њихову мора се нрилазити вегато, полако, преко врло ноузданих људи и т. д. У тај мах момак Илија уноси и предаје ми писмо, иа коме стајаше: „Хитно". Отворим одмах ... Оно пашквила . . . Прелетих очима — нитковска иосла . ..

—- Ево —■ показах писмо доктору —• дође као иоручено. Види чиме со наш свет занима. Један другог клеветају, један другом подмећу, лажу, кривице измишљавају... Овај нитков, видиш, мучио се јамачно цео дан, те руку извртао, да му се рукопис ие позна, мислоћи, да ће му и код ове владе достава упалити . . . — Нитковска посла . . . —■ Нитковска, дабоме . . . — Познајега рукопис? — Рекао бих, да ми је стил познат. Бићо, да сам још једну оваку доставу код нређашњега министра читао ... — Завера? — Да иодметне. . . — Баш и ви полицајци имате муку . . . — Још каку . . . Ево, ја служим неких двадосет година, био сам посвећен у нослове многих досадањих влада, па отуда и знам: да је министрима. највише времена односило овако подметање, разно нодвале, измишљене заворо, нокакви сумњиви скупови, договори, удешена писма и т. д. Ове је продстављало, као да „постојећем реду" грози нека опасност, док у самој ствари она је долазила баш озго а не одоздо .. . Министар оиет зове. Одем к њему: —- Р. начелниче. . . Сад ми је био Мосгић. Дошао је за чича Николу, који има некакву трогану зграду у Пожаревцу, па је власт наредила, да се, као паду склона, поруши . . . Ои обећава да ће зграду иоправити. Са тога нека се, молим те, иапише иисмо начелнику Миши, да се пишта не продузима . . . —■ Наредићу . .. Вратих се у своју канцоларију. Рпа писама стоји иа моме столу. Содох. И отпочех донету ми пошту отварати и читати.. . (ПДСТАВИЋЕ СЕ)

Зашто ск ме крето?

ашто си ме крет о с утрвена пута По којем сам срећна крај матере ишла?... Зашто си ме глед'о, те сам тако млада Са мирнога спруда на таласи сишла?.. .

Док те нисам знала, весела сам била: Играла се с децом и волела цвеће А сада ми сетној из немирних груди До сад незнан уздах за уздахом леће Ти си већ далеко, и сам Бог ће знати Да ли ћу ма једном видети те јоште. Па што си ми онда откривао тајну Очију ти црних дубоке милоште?

Сад да радим ма шта, ја о теби мислим ; До сад кратки дани постали ми дуги, И место и кућа и двориште старо, Па и сами знанци дошли су ми други. Ти си добро знао да ћеш, ко намерник, У средини нашој само кратко бити, Па зашто си онда бунио ми срце Које није знало и немирно бити. БорСКИ