Nova iskra

— 83 -

дуго лежадо. Краљица Јелона, његова жена, такође је високо ценила задужбину свога мужа, кад јој је нарочито нанрављен крст од злата и драгог камења приложила. У натннсу на томе крсту вели се да има: пет комада часног древа и четири камена. А дала је за честице часног древа две хиљаде нернера, а трећу хиљаду за камење (драго) и за злато (Моп. 8егђ. — 70). На рукописним беседама Јована Златоуста, које се чувају у манастиру Св. Тројици код Пљеваља, има запис на крајњем листу где се вели да је књигу писао год. 1452. у дане деспота Ђурђа и деснотице Јерине, смерни Никодим патријарх и приложио велико.ј цркви Патријаршије. Доцније је, незнано како, ова књига доспеда у (Јопоћане, где је покушавано да се иреко речи Патријаршије нанише Св. Тројице — јер су Сопоћани Св. 'Гројици иосвећени — а на крају истом нонрављачком руком и истим мастндом додато је: „манастира соиокани иже ва расе" (Љ. Стојановић: Стари српски записи и натписи 237.). Ииаче ништа више није ми познато у историјској литератури, што би се односило на овај знаменити манастир. Даиас рушевине ннко и не надгдеда, а и ко би хтео не би могао од окодних Турака. Народ нрича да су за дуго у принратама биди турски амбари за жито. До доласка Шемси паше нико није смео приближити се манастиру и ући у њега без нарочитог допуштења околних Турака. Ко би се и без тога усудио, тај им је лако могао бити згодан нишан са њихових чардака у близини Соноћана. И без тога, „теФерица ради", причају, да оии у докодици погађају нишан у прозоре Сопоћанске. И тако нешто Турци нешто време удружено са њима, с дана на дан рз г ше овај нрекраени споменик сриске нрошлости. Нико се не брине о њему нити ко навраћа осим једног убогог и грешног свештеника Радисава. Био сам се одвојио од друштва и у тишини занео око разгледања онадих зидина, савијајући бршљан и павитину, кад зачух неко лагано шуштање и тихо шапутање иза мојих леђа. Окренуо сам се и видео у разграђеном одтару крај престода чудну неку људску ирилику, како метанише, шапће модитве и љуби хладне стене. Стар и немоћан, у сељачким хаљинама гаћама и кошуљи, седе и прљаве браде, дуге и замршене косе. Ускоро се дагано диже и поче скдањати распуштене гране и растурено камење које јо онадо са зидова и из крова, и то све тихо, нечујно као каква сенка. После сам дознао да је то ноп Радисав, парох за околна села, који

је, ево 40 год. једини редовни носетник овога храма, једнни бранитељ и чувар зидина. Ништа га, веде, не може задржати, ни непогода ни претње турске, да бар једанпут дневно не обиђе ову светињу. Турци су га огуглали те му више и не забрањују. У целој својој нурији од неколико села нема ни 50 кућа православних, па и то све самих разбојника и дивљака сличних Турцима. Оде им тако поп Радосав кад га затраже, кад им закон треба, па за крштење иди погреб чарапе иди назувице или ништа, а за венчање шесет пара. Грешни нон Радисав навикао на то, па се нигде и не жали. Али хајде то, него кад осете парохијани да у попа има која врећа жита више, повише чарапа и нојасева, која десетина гроша на гомили, они се.онда саставе и заједнички га опљачкају и испребијају. Кажу да је и иа то навикао, те се ни владици није тужио. Све он то трпи, веди, за Св. Краља Сопоћанског. Поседеди смо, разгдедали и одморили се, па се онда кренули натраг, ја с уверењем да више никад нећу доћи на то место, али и с пријатним осећањем што бар носим са собом пријатну успомену на ову красну српску задужбину која, Вог зиа, да ли ће још колико и овако трајати. Свратили смо узгред и на врело Рашке. Дивна слика! У сидним млазевима вода избија из кречњачких пукотина и једне пећинице, па се хучно строиоштава са висине од неколико метара; изгледа вам да није вода него некаква бела снежна течнрст. Одмах после нада губи се у густим шумарцима из којих вире кровови малих сеоских воденица. Вода Рашке је увек бистра као суза, питка и, веде, лековита. Народ о њој много прича и назива је Света Рашка и због тих њених особина а и због светих места норед којих пролази. Веседи и разоноћени враћади смо се у Пазар, јашући на коњима. Сваки час смо сретали Турке који су се враћади са Пазарске чаршије кућама и смејали смо се како, не знајући ко смо, плашљиво крију оружје испод кабаница, пошто га је тада било забрањено носити. Кротко су одговарали на наше поздраве а Вог зна шта су нам у срцу помишљади и шта би нам учинили да су смели. Између свију нас највеселији и најразговорнији је био Пазарски трговац Анто Јелачић. Јадни Анто тада није ни слутио да ће га ти, сад тако кротки Турци, кроз годину дана убити на сред Пазарске чаршије, кад више не буде било у Пазару Шемси наше. Тлндсеје Ј. Пејдтовиђ.