Nova iskra

— 205 —

Црквени чувар откуца поноћ. Маничка је знала да је већ време спавању. Сутра треба устати у седам, јер ће у осам ђаци доћи. Ма како да је то досадно, ипак је дужност пре свега. Болеће је глава ако сутра устане доцније; али не мари ништа. Свака нова сграна ове искрене исповести све је занимљивија од пређашњо. И ако историја Клаудије Антовне ни у колико не личи на Маничкину, ипак је изгледало, да је то историја њезина срца. Да, баш њезина срца а не живота који се друкчије развио. Њено се срце осећало сродно са Елаудијиним. Није могла напустити читање, те се помири са сутрашњом главобољом. А ни сан јој није долазио. Утисци од читања: слика несрећне Лиде која се раставила са животом скоро у очи потпуне среће, бледа појава ојађене и кајањем утучене Клаве, величанствена старамајка са великим, округлим наочарима на носу, при читању јеванђеља, хладно тужно кнежево лице — све се то гомилало у њезину уображењу и сметало мислима да се умире а очима да се склопе. У чему ли је била та увреда, та највећа увреда што је учинише Клави за цео њезин живот? И ко је тај од њених блиских ? Ове су то за њу била неодложна питања која су тражила одговор што пре. „Ови смо, дабоме, били у пуној црнини. Старамајчица, не гледајући на несрећу, пазила је на све"и говорила, да ми веома доликује црна боја, а нарочито црна крепска копрена. Али то није и мене занимало. „Било је прошло шест недеља од нашег ненакнаднога губитка. Били смо у саборној цркви, где смо одстојали службу и помен Лиди. Тога дана било ми је необично

тешко, а када се вратисмо из цркве, плакала сам у својој соби. Кнез је доручковао код нас. Изгледало ми је да мо иосматра са пуно значаја. Помислила сам да је опазио моје сузе, те ми је због тога било неугодно. Ја не волим да ми виде сузе. У разговору рече, између осталога, како ће, по свој прилици, добити нову дужност и да ће опет живети у Петрограду. Папа и мама дубоко уздахнуше у један мах, а он онет спусти на мене свој дуги, неодвојни ноглед. „После доручка оде кнез са папом у кабинет и осгадоше у њему прилично дуго. Папа изиде у гостинску собу где смо ми били; лице му је било узбуђено. Одмах зовну маму у кабинет, и она оде с њим. „— Знаш ли о чому разговарају? упита ме старамајчица. „— Од куд могу знати? одговорнх јој. Није ме то баш ни занимало. „— Зар се не домишљаш? „— Ни најмање! „— Е, баш си глуиаста, глупасга! „И старамајчица ми не рече ништа више, — ваљда за то што је ни ја нисам распитивала. Кнез убрзо изиде из кабинета и значајно се поздрави с нама. Папа га је отпратио до предсобља, смешећи се за све време. Нисам могла разумети, како се то може смејати и разговарати о пословима баш онога дана када смо се молили за Л.иду и спомињали је. У томе часу осетих у грудима неугодан осећај и према оцу и према мами.