Nova iskra

- 212 —

стеже руком ударено место и погледа иолећи Перу, али се нож још једаред зари . ..

* * *

Поточић, што је туда пролазио, тихо је жуборио. По нека рибица се праћакие, а вода прсне и засија с<> према сунцу. Пера је јео полако хлеб и давао парчета керчету.

Керче је тихо скикало и чешкало радосио главу о дрвену Перину ногу . . . Једна кола зазврјаше и кад дођошо наспрам Пере, видеше мрца. Сви брзо поскакаше из кола и дођоше Пери. Један суви, високи, са малом као у совуљаге главом вајкао се: — Ај! Ај! А што га уби, бро ?

Покрац

јечити су јади моји, Бескрајне су бриге моје, Што хи Љељо на дар спрема Оштрим врхом стреле своје, У дубини мојих груди Само огањ туге гори ; Против срца ум се диже, А мис'о се с мишљу бори.

јУ1о]и јади

И ко знаде: да л' су часи Жића мога избројани, Јер ено ми пред очима Будућности црни дани. Гле ! док мило око твоје На мом срцу рану блажи, Дотле Љељо стрелом својом Другој рани мјеста тралси !

Авдо КарабеговиИ

Јрачне фотографкје

написала Ј"(€€р}\

(свршетак)

VII.

У[нткмност Ооба за спавање. Намештај дрвен политиран, застрт плаветном материјом. Два прозора који гледају у врт; крај једнога прозора је наслоњача; на тој наслоњачи завалио се Ђиђи Гијери као човек коме је врућина и који се врло добро осећа у кошуљи. Недеља је, те служавка, да би могла дуже остати у шетњи, раснремила је постељу; бели огртачи су посувраћени; на поду, са Софијино стране, виде се две елегантне кашмирске папучице извежене персијским везом. С Ђиђкјеве стране опет стоји иа поду пар пространих папуча од црне коже, извезених црвеним везом. ОоФија се облачн пред огледалом. Ђиђи. Ђаволска врућина! Данас је топломер показивао 28 степени. Софија (стежући пршњак). Просто човек не зна како да се обуче (застане часком, посматра се с дивљењем, иадајући се да је и Ђиђи посматра). Ђиђи. А и време је. Оне дуге кишетине и непрекидна хладноћа беху права несрећа за поље.

Софија (облачи полако преко ружичастог пршњака батистено извезено јелече; ошекат је диван). Тако! (закопча једно дугме па онда стане пред мужа). Ђиђи (за се). Како су ове жене споре у облачењу! Софија (јако уздахне). Ђгфл' (који је чуо тај уздах). Пази, не стежи се сувише. То је врло шкодљиво. Софи/ја (мало љутито). Та не стежом се! Ђиђи. А! Мислио сам . .. Софија (стане преда њ). Мислиш да сам се много стегла 1 Ђији. То ћеш најбоље ти знати; ја не носим иршњак. Само, кад би се мало пожурила . . . Софија (горко). Досадно ти је са мном ? Ђиђи (природно). Досадно ми је седети код куће кад је тако леп дан и кад смо већ одлучили да идемо на поље! СоФија још једном зловољно погледа своје јелече. Сама га је извезла, последње године у заводу; и те ру-