Nova iskra

250 —

— Ево шећера, донели смо га из каоане. — И сгадоше из џепова извлачити парчад шећера. — Де, ко ће но вино ? Дај сваки но неколико суа, па да се купи! Један се наслони на врата, превуче гудалом по жицама и запева: — Доцкан нођох из Ерића хана, Сретох Хајку у тесну сокаку. Сокак тесан а ја, јунак, бесан: Море, Хајка! склон'дер ми се с пута ! Ту спусти гудало, издиже виолину и тресну је о под па цикну страсно: — Јаооој! 1! ј? ! ју ! јЈ ! Скочих са столице. У соби не беше никога, био сам сам. И тишина ми се учини још дубља, непровиднија, тајанственија. * * * Отворих прозор, изађох на балкон. Ноћ је била без облака, бела и свежа, једна од оних ноћи кад човек по читаве часове седи и гледа у непровидно небо, и брани се од сна — кад му је жао заспати. Доле, на улнци, пролазио је свет, чула се песма и весели, несташни разговори. Горе, под модрим сводом на коме су нечујно трептале неизбројне звозде, лебдела је тишииа, мир. И ја сам снивао отворених очију. Пре-

Петроград, јуна 1903. год. Нисам имао намере да Вам пишем о последњој академско - сликарској изложби, јер за носледњих неколико година као да се те изложбе приређују једино за то, да се прикаже публици сва бездарносг и бедноћа сликарске младежи. Други разлози побудили су ме да Вам пишем. Прегледајући каталог изложбе паде ми у очи име нашег младог Србина г. Васе Ешкићевића. Он је изложио две ствари: „Музиканти" и „Калуђери". Жеља ми је да проговорим неколико речи како о младом сликару тако и о веговој првој слици као много бољој и јачој. Неколико година непрекидних и марљивих студија, у атељеу чувеног руског слнкара И. Рјепина, нису могле проћи без последица за младог сликара. На дубоко-зналачка упутства чувеног сликара, његова осетљива уметни-

листавао сам у памети читаву једну ирошлост, прошлост младости. Долазак у Париз, нрви утисци, упис у шкопу, часови, рад, испити, библиотеке, булевари, нозоришта, музеји, друштва, разговори, излети, ашиковаља, љубав... све је то крај мене редом пролазило, у најлепшем празничном руху. И свега тога било ми жао, веома жао. Тада, први пут, осетих страх од смрти, видећи колико ми храбрости треба за расганак с местом у коме сам младост нровео. Како ли тек онда мора бити тежак растанак кад човек напушта земљу где је живот живео ? Ну, и ово је била једна врсга смрти: одвајало се нешто из мене, нешто, ни сам не знам шта, без чега ја нисам бно више ја. Вратнх се у собу. Наслоних се на постељу. Знао сам да ми се ваља кретати и опет ми се није полазнло. Са подглавља чуло се неко тихо јецање, тако слабо да сам га једва оназио. Прислоних главу. Две невидљиве руке обавише ми се око врата и на уху осетих две топле, влажне уснице: — Дакле, одлазиш? — Одлазим. — И никад, никад више? — Никад више. Београд, 24. јула 1903. Ст. I?. П авлови^

чка душа одзивала се и примала у се све што јој је било од животне потребе. Но у томе примању није био грубн плагијатор, већ му се душа умела разабрати у оној огромној маси и ерудицији коју је нружао таленат Рјепнна. У том инднвидуализму и лежи зачетак истинског и великог уметника. Рјепин му је дао силу и увереност цртежа и композиције, „велики Рембраитскн колорит и диспозицију" а његов геније способност комбинације и уметничко падахнуће. ГПто наш млади и даровити сликар обраћа тако миого нажње на колорит, доказ је, да савремена сгруја није ни њега поштедела. У старим италијанским, Фландријским и другим школама сликарства мало се обраћало иажње на општу хармонију боја. Венецнјанци су први почели разрађивати колорит, а Реибрант и Рубенс достигли су у томе савршенство. Почетак XIX века бно је новратак ка сгарим школама, и тек 1840. год., од белгијских сликара Гале и де-БиеФ-а, колорит задоби поново заслужено месго. Дубоко студирање Рембранта осећа се и на „Музикантима" г. Ешкићевића. Првн сутон. Далеки хоризонат озарен последњим зрацима супца иа заходу. Хладни вечерњи ветрић лепрша изношено одело свирача и харФонискиње, који лагано иду путем. У даљнни пред колебом чобаиин запалио ватру, и дим се ниско по земљи повија Ето Вам си-