Nova iskra

идеала; кужење организма и страх од живота, развијен егојизам, и потпуно сазнаље унутрашње празнине и нустоши — све то чини да се сурвају у овако банкротство. Њихово надуто „ја" не да им да се сталоже и да штогод велико учине, откуда се и јавља душевна пустош, осећање несреће и немира. Таквог јо колорита и „У магли", где је живот изнесен најрељеФније са свима атрибутима, који не дају ни мало естетике. Али из реда ових ириповедака, на једној читалац може одахнути и убрисати своје заморено чело. Њен јунак даје нам ново осећање, друкчије од горњих тинова, даје нам љубав према ближњем и светао алтрујизам. Андрејев кроз усга свога јунака говори да поред свих ових јада и несрећа треба живот волети, те као да нас обасипа неким новим светим дахом и позива да пођемо путем истинског прогреса ка свету љубави, весеља и среће. Живот је и добар и сладак. Ценимо га... То нам Андрејев говори у својој по обради најслабијој причи „Туђин." Пожелимо му да овим путем пође и да својој отаџбини идеале онаквих типова, какви су у данашње доба најпотребнији, јер је доста оних недоношчади. Леонид Андрејев црта човека у животу, који се (живот) јавља као нека Фатална и стихијска сила, те му не да да буде онакав, каква га траже религија и дубина од

брзоме т Слика те Магла кр Увело је

Дражђани, 1903.

^КшЈ^ема иоле важнијег питања, било ФилосоФско -на3^8|9||1| учног, моралног или друштвеног, којега се не дотаче велики ум гр. Толстоја. Он се није могао задовољити само оним испитивањима и тумачењима до којих је путем упорног труда дошла човечја мисао.

искони. Он наи црта тежњу човекову к идеалу и срећи, а црта нам и све његове негативне стране, где се поред свега тога, што је „цар нрироде", јавља готово као последње створење Природе. Но он иам даје и доброг човека, и из сваког редића његових приповедака као да се чује сажаљење према човеку, поштовање његових племенитих тежња и вера у њега, у његову победу и срећу. Својом појетском душом он у човеку осећа природну наклоност вишему, лепшему и свему ономе, што ће живот улепшати, нобољшати и учинити га за све нас добрим. Тога ради кад све прочитамо, на души нам не остаје очајање ни мрак, већ нада и вера у лешиу будућност. Из његових приповедака. веје овај морал: Нека је дуга и тамна ноћ, нека покрива све мраком, опет ће осванути јутро; нека га нека стоји опај „зид", на који се подижу људи, те немоћни падају и уииру свакога дана. Нека ! Жив је и живи дух човеков; и он је тврд као онај зид и има своје законе развитка, као и све друго у природи. Колико је јака смрт, толико је силан и живот. Смрт је на кулминацији, а живот тек почиње да расте. Људи су још у колевци; имају много махна, но поред свега тога човек ће иобедити, те зато треба стајати и у песимизму опет на страни живота, борбе и победе... Москва. Гр. Божовиц.

1 на те не сија, з ружин цвет ? не узвија, зј управља лет?

М. П. Т\ирј^овиц

Он је тај круг налазио сувише тесним, хтео је да га прошири и почео је да уноси у њ нове мисли, да ствара нове теорије, нове погледе на живот, те с тога видимо у њему литератора, уметника, моралисту, теолога и социјалног аутора. Еако је огроман његов утицај на савремену мисао и осећаје, даје нам очигледна доказа „толстојизам", који је

№ о ј — беогд јЗиззе-раЈта

оку минулих времена, зоја сину ко чаробни сан; )ила стере на пролећа њена, цвеће, мрачан ми је дан.

Нашто сунце жарко, ка.п Кад тебе не реси, наштс Кад се песма моја теби Што да брегу славе свс

Душа моја гине, она мира неће, И ако се на ме смеши неба сјај ; У грудима мојим мрачно цвега цвеће, Што ми срећу сенчи и пролећни рај...

/I. \[. ^олстој о прогресу и науци

Др. јЗој. Ст. ЈТоповић —