Nova iskra

— 97 —

„Нова Искра" излааи спаког мосоцп. Цсна: па годипу 16, по год. 8, четврт год. 4 динара; ван Србије: на год. 10 Фор. или 20 динара у злату. Претплата и све што се тиче администрације шаље се Р. Ј. ОдавиЈ1у, власнику и уреднику „Нове Искре", Калетан-Мигаина улица, бр. 8. Рукописи се не враћају; накнадно тражење поЈединих бројева извршује со само у року од два месеца. После тога рока бројеви се могу добити само за откупну цену. —

Број 4. Београд, априла 1904. ГоД. VI.

Тореадор У[з књиге „Улички ЈТевачи"

I. али Жил Овре долазио је често у наш хотел. Било му је око дванаест годипа, мајушан, слаб, округла бледа дица и жалостивих очију. Носио је ђачку капу и блузу од црног платна до колена. Увек је долазио за време доручка и, кад год би ушао у трпезарију, скинуо би калу и унитао нреплашеним гласом: — Хоћете ли музику, господо? Био нам је редован певач, те смо га сви радо дочекивали. По неко му каже коју песму да пева, и ако би му била непозната, он би плашљиво зажмурио као да се извињава што је не зна. Тада би се са свију страна заорило: Тореадора!... Мали Овре истурио би одмах једну ногу нанред, држећи у десној руци капу, а леву снустивши немарљиво, и по сали би се заорио његов умилан детињи глас. Песма Тореадору била му је омиљен комад. Једанпут нам кроз сузе исприча да ју је слушао у опери још са својим покојним оцем, а по дрхтаву гласу којим је говорио — видело се је да је та песма везана с неким

његовим успоменама. Без сумње га је подсећала на златно доба кад му је отац био жив... И по њој га у хотелу прозваше Тореадором... Он је долазио врло често к нама и ту се осећао као код своје куће. Поеле песме обично би га дирали за штогод: је ли ожењен и има ли деце ? а кад би одговорио да није: хоће ли се скоро женити? и т. д. Он би свима добацио по нешто детињски жмиркајући стидљиво очима. Једном дође мало веселији. После песме Тореадору упита, шта ће да пева? Рекоше му „А Мге!" и он се одмах иснрси. Груди сгадоше да му се надимају, поруменс мало пре него што је почео, и умиљат његов глас заори се по сали, свршујући сваку станцу високим припевом: А ћоЈге! а ћоћ'е! а ћо1....ге!... Дадоше му неколико чаша вина и дете се зарумене у лицу. — Где станујете, Овре? упита га неко. Вино га је било дохватило, те је жмиркао љубазно, а очи му само пливају. — У улици Ди Фур, одговори он — 0, па ми смо комшије! — Могао би да пева код куће, а ми овде да гаслушамо.