Nova iskra

388 —

Шумски фаун Немаш кад ? Је ли? Зар смеде рећи ? Ие да ти ваљда трбух жабећи. Носим ти новост. Чујеш ли? Ходи! Све што прорицах — то се и згоди. Опет је сама! — Сад мудар буди . Редак лептирак теби се нуди. Истина, мало тужи и пати Ал' Никелман ће утехе дати! А шта ли, старче, на ово велиш : Више ти носи него што желиш! Ј^икедман (појави се из бунара и лукаво мига) Е гледај само ? — Неће је? — Чудо! Па ја зар за њом да трчим, лудо ? Ни помислити! Шумски Ех, кад бих знао: где л' може бити ? ^(икелмаи Па њушкај, тражи ! Шумски фауи Тражим јс свуда! Кроз ноћ и маглу трчим ко луда! Где никад јарац није заскит'о, Ја сам се пентр'о и сваког пит'о. Ал' нико ништа! Ништа ни рчак, Ни кобац, змија, ни вук ни цврчак. До дрводеља крај огња дођох, Украдох главњу гш даље пођох. Кад ковачници његовој стигох, Ја ватру под кров мајсторски дигох. Жртавни плам се сад у вис диже ; Гредице прште, дим небу стиже. Злом човечулжу црн петак дође: Сила и власт му за увек прође! ^(икелман Са дна бунарског за то л' ме диже? То сам већ знао. Доцкан ми стиже. Ја знам и више —• (и то је оно!) Ко је у мртво звонио звоно. Да те до мене ноге донеше, Да чудо видиш, какво не беше. Кад мртва жена језером зађе И хладном руком кад звоно нађе! Како га такну — забруја, јекну, Ко рика гроада у вис одјекну. Лавици слично јек му се ори, Мајстора тражи свугде по гори. С утопљенице косе се вију, Патници лице грле и крију ; Коштаном шаком кад такне звоно Ужасном претњом забруји оно. Мени се старом, кој' се не боји, Најежи коса, те сви — куд који! Да беше са мном сведок тог јада, Не би о елфи питао сада. Та нека лети кудгод би хтела, Сит сам ја тога, сит сам либела. Шумски фаун Ја јоште нисам — још имам глади ! Свак по свом ћефу живи и ради. Крај тела топлог и милог снујем, 0 мртвом, хладном — ја ни да чујем ! ^(икелмаи Брекекекс ! Кворакс ! Чудо и брука !... Ако те мучи само та мука —

Ја ћу ти рећи. И десет лета Можеш је широм тражити света Добит' је нећеш! Сад за мном гине, А куне јарце и браде њине! Хајд збогом ! Одох! Ти знаш већ куда. И док ти можеш слободан свуда, Ја стар и бедан, ех тешко мени, Сада сам сужањ најмлађој жени. Шумски фауч (виче за њим) Ако су збиља звезде без броја, Ако су оба рошчића моја, Ако су тице што лете горе, Човечје дете љуљаћеш, море ! Лаку ноћ, старче! Чувај се бруке! Сад пут за уши. Нестаде муке ! (Оде весело скачући) (Витихен изиде из колибе и отвори капке на прозорима) ЈЗитихен Устати треба. Зора већ мири ; Целе се ноћи орила хука. (иетао кукуриче) Да боме, дапгго ! Јесг: кукуреку... Мене се ради мучити немој. Сна мирног не даш. Та знамо, знамо, Чим кукурече петао. је ли: Златно је јаје кокица снела? Ено га тамо, светли на небу. Снетлост ће опет! — Хајд' певај, певај, Зебице моја, хајд' певај с нама, Нов дан ће доћи, нов дан ће доћи ! Има ли где год пламена путног? Хоћу да боље крај себе видим, Кад нису овде карбункли моји. (Тражи по џеповима и извади црвен и светао камен) Ево га, .ево! Хајирих Рау генделајн! ЈЗитихен Та сад ће доћи, ал' викни јаче. Хајиркх Раутенделајн ! Овде сам ! Чујеш? ЈЗктихен Ја чисто сумњам. Тешко ће чути. Хајнрих (гошен, изнемогао, изиде на стену више колибе: блед и исцепаи. У десној му рупи повећи камен и готов је да га ба.ш у провалију иза себе) Покушај само! Био то попа, Брица ил' уча или трговчић: Први, што само коракне гбре, Ко врећа с песком у провалу ће! Не ј а, ви ми убисте жену ! Просјаци, хуле и пропалице! За тричав грошић по тријест ноћи Ви Оченаше мрмљати знате. Без сваког стида, у души трули, Можеге л' само, и љубав божју Обмањујете за златне паре! О, лицемери! Ви сте тај бедем Што нискости вам адској и злобној Мору господњем, рекама рајским И облацима ни прићи не да!