Nova iskra

у долу Браиислава г 1а. Нушића „ Косово" (издање Матицо Орпске). Срикиње са Косова (ФотограФски снимио Бр. ']». Нупшћ). — И ако смо скоро донели у „Новој Искри" слику Срнкиње са Косова, доносимо и данас наше Косовке, јер знамо да су сваком Орбину миле и као чуварке јуначкога гроба некадашње срнске славе и као представнице најмученијега дела нашег народа. Јосии Јурчић. — Међу великим људима у Оловенаца, једно од најугледнијих места заузима Јосип Јурчић,

познати романсијер и велики словеначки родољуб. Неколике његове нриповетке преведене су и на наш језик. Качаничка клиеура. — „Љути Качаник" већ својим епитетом казује најјачу своју страну. Опасности у њему добро су познате свима који су о њему ма шта слушали; а који су морали кроз њега пролазити, причају таквих сгвари о безбедности у њему, да се кожа јежи. Данас је сасвим друкчије: „гвоздена кола" пропарала су и његову утробу, те се путиици мирно одају разгледању оне дивље романтике са које га је и народна песма опевала и разнела му лепоту и значај широм српског света. —

X Р 0 Н И К А

нгаЖ

■ '< Г/ '^

Душевни жквот новорођенчета. Деца су најлепше и најмилије цвеће у људској градини. Она су жива појезија која нспуњава прозу живота. Она су нада и утеха родитеља и узданица народа. Да би оправдала наде, које се полажу у њих, деца се морају упућивати на пут наравствености, снажити у свему што је добро и истинито, поштено и племенито. Родитељска је света дужност, па и народна, друштвеиа, да се деца ваљаио васпитају, да би достигла највећи степен могућног савршонства и тим увећала народно и другатвено благостање. Тога ради морају се деца добро нознавати; развитак њихове индивидуалности мора се пратити устопце, да би, према томе, васнитачи употребили најподеснија средства за њихово вођење и васпитање. 0 тога је веома важпо пратити из дана у дан детиње развијање, нарочито душевно, почев од дана роћења детињега. Оамо тада ће деца бити родитељима и васнитачима отворена књига, у свако доба читка и разумљива, подобна и подесна за васпитно утицање. Нарочито је нејасна и нечитка та књига за нрвих дана њезина јављања на овај свет; песници и мајке уноли су доста забуне и заблуда у појаве, које би педагози и философи хтели да освете светлошћу истине. Тако н. пр. Малбранш (Макћгапсће) умује у своме значајном делу: „0 истраживању истине" о малишану, који је угледао света, овим речима: „Онога часа, када новорођенче остави таму свога дотадашњег затвора, угледајући први пут светлосг дана, њега обузме хладноћа спољнога ваздуха; најнежније прихватање бабичино причињава бол његовим нежним удовима; сви аредмети спољиога света изненађују га; све су му то предмети заотрашивања, јер их још ие познаје, јер још нема снаге да се брани и да бежи. Оузе и дрека, којима се теши, непобитни су докази његових болова и његова страха; то су, у ствари, молбо које природа место њега управља милостивој околини, да би га сачувала од беда и зала, због којих страда и од којих се плаши".

Овако схватање, ко.је гледа на новорођенче као на интелигентно и осећајно биће, и ако потиче од Филосо®а, сувигае је песничко, јер сања о детету, које осећа дивљење, страх и бол, међутим то не стоји у истини. Да би дугаевни покрети, ненријатни или пријатни, били могућни, новорођенче треба да има своју личност, а тога нема. Оама нрирода, а не индивидулност, испољава се у првим покретима, у првој дреци детињој. Његова чула, изузев чуло такнућа, не ступају одмах у посао: новорођенчо је глуво, слепо; оно је и немо, у пркос његове дреке, јер бити нем зиачи не придавати никаква значења гласовима који се истурају. Његови су покрети чиети ре®лекси, лишени сваке свесне намере, одређени највише неким механичким инстинктом. Ми се морамо оканути намере, да тражимо човека тамо, где нема ниигга вигае до — аутомат, вели Компејре (Согнрауге) у своме знаменитом делу „Умно и морално развиће детиње". Отарији несници и мислиоци иарочито су уносили у књижевност песимисгичне погледе на новорођенче. Тако вели Лукрец у своме сиеву „0 природи ствари и о рођемом малигаану" ово: „Погледај детенце! Олично бродару, којега бесни вали избацише на суво, лсжи оно голо на земљи, потребито свакојаке помоћи, пошто га је природа боловима избацила из материна крила на светлост дана; оно испуњава писком околину, што и приличи створу, којега у животу очекују још небројене невоље." Тај исти песимистички тон провлачи се и кроз редове духовите списатељице, г-ђе Некер де Оосир, која овако узвикује у своме делу „Прогресивно васпитање": „Бол уводи човека у овај свет... Мноштво хучних чулних утисака преплављују дугау при њезину ступању на позорницу живота. Ваздух силом пробија себи пута у пдућа нејаког детенцета, продирући као валовита река. Оветлост засењује очи новорођенчета кроз танки вео гато их покрива... Бол, несвестицу, заглушеност, занесеност, то доноси души тајанствени тренутак, који је ринуо детеице у вртлог живота". Овим мрачним погледима старијих нисаца придружују се и неки новији мислиоци. Тако вели Летурно ([јектгпеаи), у својој Социологији : „За време рођаја, дете је очито примљиво за болне утиско", а Доријак (Баипас), који се бавио испитивањем душе новорођеног детета, тврди „да оио целим својим понашањем исказује страх од живота".

— 3.48 —