Nova iskra

— 172 —

Служи њега дилбер Чучук-Стаиа, Сдужи Вељка, двори господара. А кад чушо у Видину Турци, Да је Вељко над Крајином глава, Грдно га се Турци пренануше, Да им Вељко сеир не учини, Да им јунак у Видип не дође! Тешко Турком у тврдоме граду, Где се боје од Крајине Вељка, Кад он пије на чардаку вино! А да шта Ке, жалосна им мајка! Кад им Вељко у походе дође И доведе момке соколове, Па их стане по пољу вијати И русе им одсецати главе? Мало било, за дуго пе било, Глас допаде у Ноготин Вељку, Да се Мула-паша подигао, Те он купи многу силну војску Од Видииа, Лома и Верковца, Купи војску под Видипом градом, Да је собом води у Крајину, Да отимље Неготин од Вељка. Хајдук-Вељко по ордији шеће, Па дозива своје момке верпе, Три стотине по избор' бећара, И овако њима проговара: „Браћо моја, три стотин' бећара! „Стигоше ми од Видина гласи, „Да се Турци на нас опромају „И да купе многу силну војску „Од Видина, Лома и Берковца; „Но почујте, што ћу вама рећи: „Чокат' на њих дуго ми је време, „Док окупо и опреме војску, „Већ пођимо Турком у сретање, „Да им до нас уштедимо пута: „Сутра ћемо раио подранити „И са шанца повости топове, „Пред Видипом шенлук учинити „И у граду буле поздравити; „Кажу моии и причају људи: „Код Видина много има во.јске, „Све хатлије у срми и злату: „Бићо доста ћара за бећара". Том су ради Вељкови бећари, Пак се оии брзо опремише, Опремише коње и оружјо, Опремише праха и олова, И велике са шанца топово, Спремише се да к Видину пођу. Гано рани Вељко са момцима Прије зоре и белога даака; Засвираше свирко свеколике,

Вубњи бију, ћеманета вију, Уз њих пиште зурле гласовите; Дигоше се к беломе Видипу, Пребродише Тимок па крајини, На Брегово оии ударише И Велено Брдо преходише, Па сиђоше у поље видинско. Грдно поље прекрилила војска, Не можош јој краја догледати, Коњ до коња, чадор до чадора, А Турци се рахат учинили, Тутун пуше, каву пију густу. Ал' да видшп љута мегдапџију, Асан-агу, Пазванџина сина, На вранчићу, кб на горској вили: Газиграо хата по пољани, По три копља у висииу скаче, По четири напред одскакује; Гледају га из чадора Турци, Пак се чуде коњу и јунаку. Кад то виде од Крајине Вољко, Он дозива брата Милутина, Да Турчину на могдан изиђе; Дадо њему свога хата Кушљу, И даде му двије кубурлије, И даде му своју бритку ђорду, Па овако њега световашо: „Чу ли мене, брате Милутино! „Држ' се добро, не постиди Вељка! „Кад Турчииу на пољапу дођеш, „Пази, да те како пе превари: „Десно држи Кушљу од мегдана, „Нек ти Турчин с леве буде руке, „Јер сам тако Кушљу научио; „А немој ми, брате, пренаглити: ; ,Пусти Туре пека први гађа; „ 'Гад ће Кушља брже поскочити „И за вранцем нагло кидисати, „А ти пали, брате, на Турчина; „Ако ли те пушка изневери, „Намах вади бријеткињу ђорду, „Кушља ћо ти вранца достигпути, „Иа Турчину одсијеци главу". Милутину мило не бијаше, Ал' со њему на ино ио може, Већ појаха Кушл,у од мегдана; Игра Кушља, мегдан осетио, Пак полете пољем у наиредак. А виде га Туре Асан-ага, Мисли Туре, к њему иде Вељко, Окреће се са хата Турцима, Пак се Турком 'вако захвалио: „Ево, Турци, срећо изпепада! „Ево мени од Крајине Вељка! „А тако ми дипа и имана!