Nova iskra

— 174 —

Шанчеве му тврде норушили И танку му кулу оборили, Па кидишу, да Неготин узму; Ал' га брани Вољко с бећарима, Главу даје, Неготин не даје. Докле траја праха и олова, По кућама калајних чинија, По црквама сребрних кандила. У торбама великих талира, Те саливб зрна и картече, Тукао је из шанчева Турке, Ни близу им није дао прићи, А камо ли шанце освојити. А кад тога свега понестаде, Тад је често у поље излетб, Око шанца растеривб Турке; Многи Турци онде изгинуше, Лешевима поље засејаше; Ал' је грдна у Турука војска, Један буљук други замењује, Пак се бије бо.јак без престанка. Залуд Вељко на помоћ изгледа, Залуд шаље хитре гласоноше, Моли, куми Младена везира, Да му пошље војске и цебане; Ал' да видиш Младена везира, Сеир чини, Вељку поручује: „Хајдук-Вељку цигани свирају, „Хајдук-Вељка лепе моме дворе, „Хајдук-Вељко рујно вино пије, „Нек се Вељко сам с Турцима бије!" Ја кад виде соко Хајдук-Вељко, Да помоћи ни откуда нема, Жао њему до Бога једнога, Где га браћа, еамог оставише Код толике љуте силе турске, Па је своје момке сакупио И овако њима говорио: „ Браћо моја и дружино драга! „Дошло време да се гине славно: „Боље нам је мушки изгинути, „Нег' Крајину Турком упустити! „Ако Бог да, те растерам Турке, „Ја ћу питат' Младена возира, „Питаћемо с', како с' држи царство!" Ал' погибе Вољко соко сиви, Паде јунак бранећ' Неготина, Олавно паде, име му остаде, Остаиуће светло и честито, Док год траје Срба на свијету. е, Смрт Вељкова Књигу пише Мула-паша, Мула-паша из Видина, Па је шаље у Неготин,

У Неготин Хајдук-Вељку: „Чу ли мене, Хајдук-Вељко! „Купи војску у логоре, „Спремај шанце и топове, „На те иде силна во.јска, „Три везира, до три паше: „Једно везир Гушан'ц Али, „Друго везир Берковачки, „Треће везир Мула-паша, „Мула-паша из Видина". За то Вељко абер' нема, Већ му 'вако одговара: „Чу ли мене, Мула-пашо! „Неће проћи до три дана, „До три дана и три ноћи, „ Сакупићу моју војску, „Силну војску, три нахије: „Прва ми је Шумадија, „Шумадија љута сила, „Где удари, не превари; „Друга нах'ја Дрна Гека, „Бећар-момци, све јунаци, „Где ударе, не промаше; „Трећа ми је љута Крај'на, /Га Крајина, баш Неготин, „Све хатлије, пусатлије, „Беле капе, дуге пушке, „Куд год нрођу, поље шире, „Где ударе, сокак граде!" Тако пише, абер' нема. Пење с' Вељко на свој чардак, На свој чардак, Баба-Финку, Свирају му лаутари, А играју три чочека, Дилбер-Стана диван стоји, Диван стоји, чашу служи, Служи њему амберију; Та ракија амберија, Неготинска, баш је љута, Препечена до три пута. Пије Вељко абер' нема; Па узима сјајни дурбин, Сјајни дурбин од биљура, Намери га кроз иенџера, Те погледа тамо доле У Буковче равно ноље; Има Вељко шта да види: Ал' то иде силна војска, Иду Турци, баш кб вуци! За то Вељко абер' нема, Већ он зове Чучук-Стану: „Чу ли мене, Дилбер-Стано! „Иди, кажи сеизбаши, „Нек ми спреми љута хата, „Љута хата, баш кулаша,