Nova iskra

— 184 —

У различним страстима, кроз које је Даурино срце пролазило, увек верно у љубави, али променљиво у предмету, бивао је увек ранији идол жртвован доцнијем. Своје уседеличко занимање: Фине ручно радове, своју невесничку сујету: пуне ормане белог рубља, сматрала је Лаура, због Ритине ћуди, за трице и кучине. Рита је цепала везове, у којима је било пуно и уметности и стрпљења; седала је на кашмирске јастуке и из њих извлачила свилене кончиће, гужвала својим малим од масла упрљаним ручицама вештачко цвеће од хартије и свиле, што га је мајка радила за време дугог чекања у својим младим годинама, онда, када је још снивала о својим идеалима. Лаура је гледала испод ока, како са концима прошивеног цвећа пропадају уједно и толике слатке, избледеле наде, толике куле у ваздуху, које је она у детињарији и усхићењу градила! Шта је блаженост њених снова према овој живој и опипљивој срећи! Који би се усклик њених осећаја или њезина духа могао поредити са слашћу, у којо.ј она сад живи? У њеној души није било више ничега земаљског. Један анђелак ухватио је за руку, и са тим анђелком пела се она к небесима. На Ритину будућност није још пикад помишљала. Садашњост је беше сву обузела, а та садашњост било је дете од четири године с руменим образима и црним коврџицама. Еакво усхпћење, какав поносити и силни занос кад људи рекиу: „Како је лепа!" Како су јој без укуса изгледали сви, који се Рити не дивљаху! Она је водила Риту на службу у цркву: најзгоднија прилика, да елегантношћу њеном изазове пажњу према њој. Дете би кдечало, и пошто би очитало молитву, мајка би кришом погл^дала око себе и руком би јој брижљиво намештала углачану сукњицу. Опа јој је причала о Исусу и Богородици и притом гладила по коси и очима гутала своје слатко дете. Неки тајаисгвени мир подузимаше је под овим сводовима божјега дома, на којима се благо расипаше плава светлост прозорских окана. Она је била срећна и осећала се, у мирису измирне и звуцима оргуља, задовољна са девојчетом поред себе, чији су врхови стопала додиривали клупицу. С радосним осећањем ослони се о седиште. 0 времена на време обрнула би главу да види Ритин шеширић; затим би оиет гледала у молитвеник. Малу није губила ни једног тренутка из очију; дала јој је и лепезу само да Рити ие буде досадио. Црква јој је изгледала велика и величанствона, божја служба веома свечана. Уздигнуте главе напуштала.је цркву. Учтиво, али достојанствено одговарала је на поздраве који су јој долазили са свију страна, и стискаше нежно Ритину ручицу, говорећи јој, да и она отпоздравља. Жирно, пуна поноса, пролазила је поред заношљиве масе жена и гомиле људи. Обузимаше је слатки, варљиви занос; беше јој је као да

њено љубимче ирати мирна, величанствена гомила и пева му саме химне. Овај новратак из цркве, при веселим сунчаним зрацима, с Ритом, која у својој свечаној хаљиници скакуташо поред ње, био је за њу редовна, недељна радост; а време од недеље до недеље исиуњавали су мирни, весели дани. * * * На висини материнске љубави Лаури се чињаше да је у своту сјаја, који је упућује на највећи морал. Зато вишо нијо трпела ни оне мало разголићене шале у апотеци. Под њеиом оштрином поправљао се мали круг. Старији лекар иреобразио се у учитеља и учио је Риту рачуну, нишући бројево на кесама за кон®ете. Најрадије су се расправљала педагошко-етичка питања. Говорило се о добрим начелима, о најбољим правилима за живот, о телесном и духовном здрављу. 0 забавиом делу старала се Рита; својим импровизацијама, шаљивим задиркивањем, ласкањем, својим раскошним расноложењем изазивала је донадања код свију. Блаженом озбиљношћу н свом душом одала се Лаура материнским дужностима. Тиме је изазивала искрено поштовање према себи. У њој су гледали одличиу жену са особинама достојних пажњо и пуну врлина. Само је свима било жао што Андреја Тарамели није знао да видно цени своју срећу. Што се јаснијо и узвишеније истицао Лаурин карактер, у толико се више крио и иовлачио у себе њен муж; његов мутан поглед, блудио је у даљину и изгледало је као да тражи нешто изван света. Последњих година, приметно је остарео. Оседео је као овца; костобоља му боше ноге обузела — те је једну ногу готово вукао за собом. Рита није осећала пикакве љубави према њему, ма да јој није био ни одвратаи. Мајку је претпостављала куд и камо више. Мајка јој иикад није говорила о оцу, нити је учила да му ласка и тепа; напротив, примером јој је указивала на равнодушност која се граничила антипатијом. Силно би се морала папрезати и бити против саме себе кад год би морала говорити са својим мужем. У кући, коју је њена кћи иснуњавала смехом и виком, вређаше је Андрејииа ћутљива и иовучена појава као сенка која квари лепу слику, као камеп којн пут пречи. Била. га је сита. Кад и кад подузимао би је, у присуству овога човека кога је она тако тешко увредила, осећај који се граничио мржњом. Тада би удвостручавала своју нељубазност, бивала би још хладннја, још набуситија, а у себи самој, у тајном углу душе, где се скривала презривост хијене, желела је да за увек нестане ове нбме, али сталне успомене на прошлост. * * * Једног топлог августског дана седела је Лаура, као и обично, пред апотеком.