Nova iskra
— 270 —
лекили већма приближују оеи ротације, сразмерно њиховим даљинама од те осе. Да би ствар лакше схватили, претпоставимо да се после врло дугог времена све те даљине сведу и буду два иута мање но у иочетку. Из мехаиичких закона изводи се, да ће вова угловна брзина постати четири иута већа. То ће пак довести до повећања сиљоштености на иебулози. У тој новој ®ази може се сада прорачунати гранична даљина а' изван које молекили не могу више принадати општој иебулозној маси или бар да се не могу кретати истом ангуларном брзином, којом се креће главна небулозна маса. Ако је а а' < 2 онда ће сви молекили који су захваћсни између две « СФоре чији су полупречниди и а прекинути везу са масом и кретаће се самостално око центра гравитације. Да иредставимо те ствари прецизније једним простим рачуном. Нека со представља ангуларну брзину ротације у првој ®ази, М целокуииу масу небулозину, / онај чинилац који се јавља у Њутнову закону. У екваторско.ј равни, јединица масе на даљини а од центра бива привлачена ка центру резултантом. јМ а 1 Како је центриФугална сила у опште иредстављена изразом ( о'а , то ће и границе а, о којој смо мало час говорили, бити представљена изразом /-I/
а то износи:
м~а =
а одавде Је:
(М
со
и а =
јМ СО'
(1)
(2)
со ,
(3)
Кад се упореде Формуле за а и за а, добија се израз:
а а
Поменули смо да је со' со
= 4 т. ј.
те ће према томе бити:
а а
со со.
со со'
1 4 2
4
а а
1 Н)
0,40
1
Нека је сада со, ангуларна брзина ротације у другој Фази, а а' граница, која одговара некадашњо.ј граници а, имаћемо ирема изразу у једначини (2) ово: 8 _____
дакле је израз — < 0 - (т. ј. мањи од половине), чиме п и је и доказано оно што смо у почетку исказали. Из тога види се, да небулоза услед свога хлађења, оставља постепено у екваторској равни зоне у парноме стању. У томе је главна тежина Лапласове теорије. Те су зоне захваћене једноликим ротационим кретањем око централие осе са одговарајућом ангуларном брзином со каква је била у тренутку када се та зона одвојила од остале масе. У свакој таквој зони граде се тачке око којих настаје њихово згушњавање, које се најзад завршује тиме да се њихове масе сасвим прикупе око таквих тачака и тако постаје најзад једно секундарно тело — нланета. На та.ј начин објашњава се, зашто ее све иланете крећу у једном истом смислу а путање им леже на екваторској равни каква је била у небулози. Те путање истина имале би бити кружие, али и оне мале ексцентричности које у ствари постоје код њих указују свакојако на то, да се догађаји у ираирошлости нису вршили са оном правилношћу и по оној симетрији, коју смо ми представили. Лаплас узима, да је згушњавање у зони иара могло причинити обртање планете око осе у истом смислу као и првобитно кретање небулозе око осе ротације паралелно централној оси. На тај се начин просто објашњавају запажене особитости у кретању планета. Претпоставимо сада да та зона _не доспе да се сасвим згусне и сабије или бар да тачке згушњавања буду врло многобројне. У истом случају наградиће се као неки прстен од ситних тала. Таквом једном могућности објашњава се Факат о нрстену телескопских планета између Марса и Јуиитера, којих сада има преко 400. Узмимо да се сада ствара једна планета на показани начин. Она јој није чврсто тело већ само секундарна небулоза. Тек после веома дугог времена, а након серије постепеног згушњавања, она ће наградити једну од данашњих наших планета. Према горњем резоновању можемо и овде узети, да ће свака секундарна небулоза остављати зоне у иариоме стању у равни свога екватора. Кад се те зоне потиуно прикупе и згусну граде сателите, који круже око планета у истом смислу као и планете око центра гравитације, а круже нутањама, које су готово кружне а положене у равни екватора пегдашње небулозе. Ти се сателити окрећу око себе непрестано у истоме смислу. На тај се начин објашњавају запажене особитости у кретању сателита. Ако ли се пак згушњавање поменутих зона вршило од мпогобројних малих језгра — гради се прилика као што је Сатурнов прстен, Од првобитне небулозе на крају крајева остаће Сунце које се обрће око осе, непрестано у истом смислу, а раван Сунчева екватора биће екваторска раван негдашње небулозе .