Nova iskra

— 302 —

„Пиринчаном", а интелигенција говорила је обично о „Дворцу Принца Јевђенија" или о „налати нринчевој". Ја се из евога детињства — крајем шездесетих година, — добро сећам „Пиринчане", кад би са својим родитељима нрелазио у Београд и туда се шетао. Тада се још могао видети горњи спрат онако како га је онда Фотогра-

Фисао пок. Ф. Каниц и сачувао у слици, коју сам од њега добио. Архитектонски накит на зидовима и око прозора, а нарочито капија и „симсови" давали су овој грађевини карактер барока, који је живо подсећао на старе грађевине из онога доба, које се и данас још могу видети у Бечу. (НАСТАВИИ.В СЕ)

н

1а мору вјетар хукти. Киша пада на пусти плочник. С далечи се чује спровода одјек: ваљда звона брује... У мојој кући тешки покој влада. Крај мене, близу окна, сједи Ада; слушамо звиждук вјетра и олује : то мрски Фатум гвозден сандук кује, ударац јечи кад на покров пада.

*

*

Ми ко два кипа нијемо гледамо се, у њеном оку суза једна сјаји, у мојем сунце, бол и ноћ и радост. Тад шапат јекну: ДЈЈто вам дани носе у гримизноме скуту Уздисаји рјеч кидају, а сузе гуше младост. Саљет Б ој*?о хЛ оврит\

смех Одломцк из нађеног рукописа — Леонид Андрејев ЈГревео с руског пдуц |У1. цротиђ

ПРВИ ДЕО Први одломак Ј^езумље и ужас. Ја сам то први пут осетио, кад смо ишли по Н-ском друму — ишли непрекидно десет часова, не одмарајући се, не смањујући кораке, не подижући оне који су падали. остављајући их непријатељу, који се као густа маса кретао за нама и кроз три-четири часа сметао сво.јим ногама наше трагове. Била је врућина. Не знам колико је било стеиени, четрдесет, педесет или више, само знам, да је била непрекидна, јака, није било наде да ће ускоро проћи. Оунце је било тако велико, тако усијано и страшно, као да се Земља приближила к њему и као да ће сва изгорети у тој немилостивој ватри. Очи не могу да гледају. Венице се сузиле, посгале мале као маково зрно, и узалуд траже хладовииу под затвороним трепавицама: сунце продире кроз тапку покожицу и као црвена светлост улази

у напаћени мозак. Но ипак тако је било боље, и ја сам дуго, може бити неколико часова, ишао са затвореним очима, слушајући како се око мене креће гомила: тбжак и неједнак топот ногу, људских и коњских, шкрипа гвозденик точкова, који мрве ситно камење, нечијо тешко, испрекидапо дисање и сухо мљескање испуцалих усана. Но ни једне речи нисам чуо. Сви су ћутали као да се кретала војска немих, и кад је когод падао, падао је ћутећи; други су се спотицали о његово тело, падали, ћутећи се дизали и, не осврћући се, ишли даље — као да су ти иеми људи били још и глухи и слепи. И ја сам се неколико пута спотицао и падао, и тада сам нехотице отварао очи, — али оно што сам видео, изгледало мд је као дивља измишљотина, као тешко бунцање избезумљене земље. Усијани ваздух трепти; без звука, као да ће сад потећи, дрхти камење; а далеки редови људи на савијутку, топови и коњи као да се одвојили од земље и немо лебде у ваздуху — као да то нису