Nova iskra

— 338 —

И умро је ноћу, за радом. Ја сам добро познавао брата, и његово лудило није ме изненадило: страсна машта о раду, која се огледала јот у његовим мислима из рата, која је чинила садржииу свег његова живота по повратку, неминовно се морала сударити с немоћи његова уморног, напаћеног мозга и изазвати катастро®у. И мислим, да ми је доста тачно пошло за руком да уредим сву конзеквентност осећаја, који су га довели до краја оне кобне ноћи. Уопгате, све што сам овде записао о рату, узео сам према речима покојнога брата, које су често врло нејасне и без везе; само су неке споредне слике тако неизгладно и дубоко урезале се у његов мозак, да их могу изнети скоро дословно, како је он причао. Ја сам га волео, и његова ме смрт притискује као камен, и мучи мозак својом бесмислоношћу. Уз оно непојамно, што обавија моју главу као паучина, оиа је додала јога једну замку и чврсто је везала. Цела нагаа породица је отигала у село, рођацима, и ја сам сам у целој кући — у оној собици, коју је брат тако волео. Поелугу смо отпустили, и само је вратар из суседне куће долазио у јутру да подложи пећи, а у осгалом времену — ја сам, сличан муви, која је затворена између два прозора, — ударао и разбијао се о некакву провидну, но непобедну преграду. И ја осећам, ја знам, да из ове куће нећу изићи. Сад, кад сам сам, рат потиуно влада мноме и стоји као нерегаена загонетка, као страгани дух који не могу у тело обући. Ја му дајем све могуће облике: скелета без очију на коњу, некакве безобличне сенке, која се створила у облацима и бегаумно обузела земљу, али ми ни један облик не даје одговор и не исцрпљује онај хладии, туни ужас који ме је обузео. Ја не разумем рат и морам полудети, као брат, као стотине људи које су се отуда вратили. И то ме не плагаи. Изгубити памет, чини ми се дично је дело, као погибија стражара на стражигату. Али очекивање, али оно лагано и неликовно приближавање безумља, оно тренутно осећање нечега огромног, гато пада у провалију, онај несносни бол узнемирене мисли... Моје је срце онемело, оно је умрло и нема му новог живота; али је мисао — јога жива, још се бори, некад силна, као Самсон, а сад немоћна и слаба као дете. — Жао ми је ње, моје сироте мисли. Еаткад нисам у стању да примим мучење тих гвоздеиих обруча, који ми притежу мозак; тада бих излетео на улицу, на трг, где је иарод, и викнуо бих: — Одмах прекините рат — или... Али какво „или" ? Зар има речи, које би им вратиле разум, речи, на којо се не би нагало других исто тако громких и лажљивих речи? Или пасти пред њима на колена и заплакати? Да, али зар стотине хиљада не проливају сузе у своту, а зар то нечему ма колико доприноси? Или се убити пред њиховим очима? Убити се! Хиљадама их умире посведневно — а зар то нечему ма колико доприноси? И кад тако осетим своју немоћ, обузме ме беснило — беспило рата, који ја мрзим. Хтео бих, као оиај

доктор, 'да попалим њихове куће, с њиховим имањем, г њиховим женама и децом, да отрујем воду коју они пију; да дигнем све мртве из гробова и побацам легаине у њихове прљаве стаиове, на њихове постеље. Нека са њима спавају, као са женама, као са својим љубазницама! 0, кад бих ја био демон! Сав ужас, којим обилује пакао, ја бих пренео на њихову земљу; ја бих постао владалац над њиховим сновима, и кад би с осмејком на устима осењавали крстом своју децу, — створио бих се пред њима, мрачан... Да, ја морам полудети — по волео бих само гато пре. Само гато пре... Једанаести одломан ...заборавих, груиу дрхтавих, унлагаепих људи. Кад су их извели из вагона, гомила је зарежала — зарежала као један огроман злобан пас, у кога је ланац кратак и слаб. Зарежала и ућутала тегако дишући, — а оии су игали сабијени у гомилу, с рукама у ценовима, молоћиво се смегаећи бледим уснама, и ноге су им тако стунале, као да ће их сад неко позади, исиод колена, ударити штапом. Али један је игаао мало одмакнут у страну, миран, озбиљан, без осмеха, и кад ми се ноглед срео с његовим црним очима, прочитао сам у њима, отворену и голу мржњу. Ја сам јасно спазио, да ме он презпре и свему се од меие нада: кад бих га сад почео убијати, онако обезоружаног, он се не би ни јавио, не би се бранио, правдао — он се свему од мене нада. Ја потрчах заједно с гомилом, да јога једном спазим његове очи, и то ми је погало за руком, кад су већ улазили у кућу. Он уђе носледњи, пропустивгаи мимо себе другове, и јога једиом ме погледа. И тада сам видео у његовим великим црним, без зеница очима таку муку, таку бездну ужаса и безумља, као да сам загледао у најнесрећнију дугау на свету. — ТТТта је онај, с оним очима? — упитах спроводника. — ОФИцир. Луд је. Много их има онаких. — Како му је име? — Ћути, пеће да каже. И његови га не познају. Тако, неки луталица. Већ су му једаннут скинули замку с врата, али нагато!.. — Сироводник одмахну руком и нестаде га иза врата. И ево сад, у вече, ја мислим о њему. Он је сам, међу непријатељима, које сматра способнима за све, а његови га не познају. Он ћути и стрпљиво чека, кад ће моћи сасвим из света отићи. Ја не верујем, да је он луд, и он није кукавица: .једини со он држао досгојанствено у гомилици оних дрхтавих, иреплагаених људи, које исто тако и он, како изгледа, не сматра за своје. ПГга он мисли? Колика дубииа очаја мора бити у дугаи тога човека, који, умирући, иеће да каже своје име! Нашто име? Оп је свршио са животом и са људима, он је познао њихову праву вредност, и њих нема око њега, ни његових ни туђих, па ма колико они викали, бесиели п протплп.