Nova iskra

А. Беклин Јесење мисли

и таван Циганчлћа а по ларми и џови која се надалеко разлегала, изгледало је да их је три нута више него што их је. — Ко је овде старегаина? запита г. Пописивач отварајућн дивит који је са собом носио и намештајући се да пише. — Ја сам, господине, рече матори, рохави Диганин. — Како се зоветп? — Наши Цигани ме зову Гага, Гага ме зђву; а власт у јопштнни ме зове: Тодор ГГрвуловиК. • — Добро, вели и запису.је чиновник: Тодор Првуловић. Дакло ти их Тодоре издржаваш и храниш. Ти си ранитељ. — Јок ја, господине... • — Него? — Бог па Гјока; Јока... „Хока", господине! поправља се Циганин.

— Ко, рече ? — Гјокица... „Ђокица", господине... — Ама немој ти ту моии... ного одговарај прецизно. — Оћу, господипе... — Шта ти ту час 'Годор, час Ђока, час Ђокица... Немам ја када да се с тобом толико мајем... Пази што те питам!... Дакле, 'Бокпца вас издржава, вели чиновник и пребрисује и поправља прођашње... Ђокица је, дакле, и старешина. — Ама неје Гјокица старешина него ја! — Ама зар опот! љути со чиновник. Е етој, молим те, не може то тако. Их! хукну, куд баш мене послаше Циганима! Еј, гато сам ти ерећан! јада со чиновник. Е тако! Срећне послашо машамодама и монополкама, а мене овде!... Дакле, слушај шта те питам; пази, па ми одговарај! —^.Оћу, господипо! клања се Циганин.