Nova iskra

— 146

обезумљене, опет иду напред, узалудно тражећи иород по мраку. Кад прве гомиле стигоше на Олуновичке ливаде, стока дојури и прште куд-које на све четири стране, пси још више заурлаше, а околне планине зајечаше једна за другом, док се све то не разби тамо далеко о Бупски Крш. Рако као да беше први стигао овде; стао је на раскрсници, држећи поред себе Вукојицу па упућује гомилу да се не изгуби по долинама, него да иде право к Бојмислићима, право косом, а тамо код хана сви да чекају, јер ће иначе иобркати пут. О том га ретко ко слушаше, али кад им напомену да не треба викати, јер ће их иотера по гласу гонити - све то инстиктивно осети колико је разложно, па ућута као заливено. Одавде пут беше бољи и шири. Деца се прикриила уз своје мајке запела из све снаге или да се одрже мајци у наручје или да не изостану. Рако и Радонан беху последњи. Несрећа изненадна беше загладила сваку диФеренцију мођу њима. Радован га упита за Живану. — Никад ме, кучка, није слушала, па ни сад. Нека је ; нека је срамоте Турци ноћас по Козареву. — 0, тешко нама ноћас!.. Најзад њих двојица истрчаше напред, те од Појмислића окренуше ираво на север к Пркачу, да пресеку код Вуче Ибар и — у Србију. Месец већ изиђе и свет поврвље за њима низ долину, дахнувтпи мало душом, само кад се живо преко' Олуновице пређе. Већ стигоше пред Пркач. То је најстрашније и најстрменитије место на свем путу преко Копаоника. Пут води право наниже као низ неку затворену стубљину. Само што једнако вијуга на мале завојице, јер иначе се ни пешак не би могао сиуштити. Пркач је обрастао п ри том густим и високим буквама, које га још више чињаху страшним. Прве гомиле сиђоше до једне малене заравни на поширој завојици и за,стадоше. Пут се даље губљаше у најгушћој помрчини. Букве беху тако честе, тако испреплетале гране и рачве, да се и поред месечине и снега, опет ништа не виђаше. Неко рече да би се овде требало мало одморити. Пристадоше, а Рако још рече да се наложе огњеви, те да се овај народ мало огреје. Одмах се нађе укреса, људи мочеше ломити грање и за кратко време огњеви почеше да љаште и обасјавају мрачно пркачко бучје. Жене и деца

притрчаше к огњевима. Мајке заборављајући на себе, издигле своју децу, премрзлу од страха и хладноће. Она паметно напућила своја усташца, пружила ручице, гледајући на овај чудан призор и страшну околину, каква им ни у сну није долазила. Радован само чекаше да сви зрелији л>уди стигну, па да учини веће шта ће даље нредузимати и како. Према њему сеђаше Рако, запалио шуму, али није намрштен, него некако чудновато насмејаи, као да у сну сања овај русвај, ове огњеве и осветљено бучје, које је и страшно и ве./1ичанствено. Људи се већ покупише. — Оно, људи... — поче он зверајући тамо овамо: ја виђох да славу ирославити нећу. Заиста Шемен-бег с Османом беше се упутио нашем селу друмом. Помислих да ће право мојој кући, па је или запалити или мене убити. Па рекох валај, кад ја нећу славу прославити, нека је ие ирослави ии Радоваи, који ми кнештво узе, ни цијело Козарево. И ево учиних. А ви никад не би повјеровали да може Рако овако што учинити... Ето растраших цијело село. Рако је ово, није птала... А ја, тако ми душе никога нијесам убио ни Турчина ни Србина! — ТП та? — гракпуше сви као да се планина на њих сруши. — То... Нијесам убио ни Шемсију, ни Осмаиа, ни никога... — Но ? — Но... слагао! — ироговори Рако и кад виде како га накостреитени људи као гладни вуци почеше окружавати, он устаде и иоче да се осврће, једнако тврдећи својој савести да је добро учинио: кад ои не слави славу, нека ј«; не слави нико, а иосле —• ево видеше ко је Рако Козаревац. — Колац! — Мотку! — Сјекиру дај! — Колац за нса брже! — гракнуше сви у један глас. А он искези зубе, демонски захохота и као авет шмугну у гушљак... Оправдан бес и немоћна срџба поче да сииље за њим камење, дрвље, угарке и кладе. Пркач затрешта... 1907. Рр. Божонић