Nova iskra

— 219 —

Безобразник

Драмс к и и н т е р м е тд, о Раул Ауернхајмер

Елегантно намештен салон. Лево, десно и у средини прата. У први мах на позорници нема никог. У предсобљу се чује звонце; затим мушки глас: „Марија, отворите!" Пауза. Опет звони. Исти глас: „Та отварајте, Марија!" Пауза. Опет звони. Лоренц (у кошуљи, с једном ципелом на нози, са другом у руци, иретрчи нрево иозорнице до средњих лрата што воде у нредсобље). Селма (с дева). Шта је зл, Бога? Аоренц (враћајући се). Ништа. Једно иисмо :;а тебе (нредајо га). Чини ми се Феријев рукопис? Селма. Не знам рукопнс господина Ферија (полако извучо укосиицу и отпорн иисмо). Лоренц (којн ,је за то време и другу дииелу навукао) Но? ()д Ферија? Зар не? Селма (са фнним осмехом на уснама, пружајући му нисмо). Хоћеш ваљда прво ти да га прочиташ? Лоренц. Пе, Не! Пптам само онако. Селма. У осталом, ако ћеш доиста у правнички клуб (ногледа на часовник) време је да се облачиш. Лоренц. Ићи ћу, ићи ћу (одлази). Селма (седио на шезлонг, отвори висмо, чита га зпдовољно смешећи се. На крају читања изусти иолако и нежно:) Безобразннк! Лоренц (праћа се у фраку): Селма ! (иошто га је нречула, носле мале иаузе гдасније) Селма ! Селма (мало уплашена) Ах, 'ГИ СИ ! (еакри.је пнсмо). АсИеи! Лоренц. Ипак... пећу у клуб. Селма. Тако? Лоренц. Биће неко предавање о баштинским књигама у Тиролској Нека. Радије ћу вечерати са својом женицом. Селма. Дакле претпостављаш ме баштинским књигама у Тиролској ? Лоренц. Да. Имам дивну идеју за вечерас. Бечераћемо заједно, као двоје заљубљених. А по вечери певаћеш ми моју омиљену песму. Селма. Да није ону при којој увек засппш? Лоренц. Да. Заиста дивно је заспати кад жена пева. Селма. Можда — за мужа. На жалост, промукла сам. Лоренц. Не мари ништа. Бреме по вечерп, прекратићемо на други начин.... Читаћу ти, на пример, Берленове песме. Селма. Онда ћу ја заспати. - Лоренц. Опда.... играћемо домнна. Селма. Тад ћемо обоје заспати. Лоренц. Допусти, нећеш ваљда одрицати могућност да муж и жена проведу вече а да не заспе Селма. Не поричем. Лоренц. Слушај, Селма. Данас ми је стално пред очима једна дивна идилска слика, једна завидљива успомеиа нз мога младнћског доба.

Било је вече као данас. Бетар и снег на улици. Ишао сам завијен у свој огртач ... Селма. На гепсЈег-уопз ? Лоренц (не одговарајући) Пролазио сам баш иоред једног осветљеног партерског прозора. Нерасположен застанем Селма. Значи, оставила те на цедилу! Лоренц. За бога, Селма! Селма. Опрости. Дакле, дошла је. Застао си и гледао унутра. Но, на шта си видео? Лоренц. Један млад пар. Она је седела нашареном канабету, он преко пута ње у високој мркој наслоњачи, међу њима био је бео застрт сто, на коме се пушио самовар. У пећи је весело горела ватра, у чијој се црвенкастој сенци видело како млада жена с времена на време маше својом лакованом цппелицом. Она је везла, он пушио. На њихову лицу озрцавао се одсјај највеће среће. Селма. То је био ио свој прилици какав љубавни пар. Лоренц. Хајде, представљајмо га и ми сад. Селма. Не, не, то не иде.... После — немамо ни шарено канабе ! Лоренц. Што се тога тичс, не мора бити баш шарено канабе. У осталом обоје су изгледали као венчани људи. Селма. Тако. Како су изгледали? Лоренц. Она је била мала, златна, румена женица са сјајном мрком косом тако као ти. Селма. А он? Лоренц. Леп човек. Селма. Тако. Лоренц. Германски тип. Плава кудрава коса и пуна брада. Селма (бацив поглед на ћелу свога мужа). Дакле — Као Фери ? Лоренц. Фери! Откуд сад Фери ? Селма (наивно) Па... он има кудраву косу.... Лоренц (узбуђено) Дакле писмо је од њега! Издала си се. Селма (смејући се). Ти си се издао. Лоренц. Ја? Запгго сам се издао? Селма. У клуб нећеш само зато, — јер сп љубоморан. Тн си љубоморан. Лоренц. Најзад, како и да не будем ? Ти примаш писма, чија је садржина мени савршеио пепозната. Селма. Па ипак не смеш бити љубоморан. Лоренц. Не смем? — Добро. Селма. Да. Мораш веровати да је ово писмо са свим безопасно. Лоренц. По чему треба то да знам ? Селма. Иначе бих ти га показала. Знаш. да сам ти свако такво писмо показивала. Лоренц. Ти си ми нека доиста показивала.