Nova iskra

— 186 —

ја Вас волим, њу, дабоме, не може саблазнити, а оно друго —■ богатство, унраво и јесте оно што треба прикривати... ГТонудите јој ма какву грандиозну ствар, која усрећава човечанство... Ма шта од идеја, на макар се то никад ие могло испунити. Сасвим је свеједно, што од тога неће ништа бити. Али је потребно, да дате хране њеним племенитим тежњама; она ће се за то одмах ухватити и рећи самој себи: ја то чиним ради велике ствари! Срећа људска вреди мог живота! Ха-ха-ха-ха! Та зар Ви не знате, шта је све почињено од оног времена од када је свет под заставом на којој пише: „Срећа човечанства«?.. Уз то није ни мало лепо што пред њом попуштате. Ви треба да јој импонујете својом одлучношћу, уверењем у своју моћ, иа чак и једном врстом немарљивости... Стајао је преда мном пун израза поштовалачког изненађења. — Реците ми, Андреја Николајићу, колико Вам је година?

— Двадесет и шест! — Чудновато! Ко би Мо1'ао, гледајући нас двојицу, смео и помислити да сте Ви — мој гувернер ? Ви тако расуђујете, као да сте живели три живота!... — То Вам тако изгледа само због тога, што Ви нисте ни један проживели. Ви тек сада чините први корак и видите како је то тешко. Ја мислим да живи само онај који на сваком свом кораку пролива по кап своје крви. Ја сам још од десете године био дужан да мислим о себи и о својој будућности. Мене је живот и нехотице направио философом. — Знате ли шта? — рече неодлучно, Иван Јевсјеић: И ако немам никаква права да Вам чиним предлоге... Али ако бисте привремено хтели ма куд отићи... Иза границе, на пример... Што се тиче средстава — немојте бринути. Моја каса на Вашем је расиолагању... Мени се вазда чини, да њу буни Ваше присуство. Ударим у смех.

(Наставиће се)

УЧИТЕЉ Г&ћј - .||!|ј|_

ад је тама завладала земл.ом, Јосиф из Ариматеје, ужегавши борову буктињу пође с брда у долину. Јер га је код куће чекао иосао. И на каменим плочама у Долини Очајања виде он младића како клечи. Младић је био наг и ридао је. Косе његове биле су бакарне боје, а тело његово било је слично белом цвету. Али он је своје тело израњавио трњем, а косу своју, као каквом круном, посуо је пепелом. А онај, што је владао безбројним тајнама, рече нагом и уплаканом младићу:

— Мене не чуди што је тако велика туга твоја, јер заиста, Он је био велики човек. А младић одговори: Не оплакујем Њега ја, но себе. И ја сам претварао воду у вино, и губаве сам исцељавао ја, и слеиима сам давао вид. Ја сам корачао преко вода и из живих мртваца изагнавах демоне. Ја сам хранио гладне у пустињи, где није било пиће и мртве подизах из њихових тесршх домова; и, по мојој заповести, на очиглед многобројне светине, осушила се бесплодиа смоква. Све, што је чинио тај човек, чинио сам и ја. И ипак нису ме распели. Оскар Вајлд.