Nova iskra

— 228 —

у околини одиграло. Отуда је према њему поштовање народно расло из дан у дан, а у то поштовање мешао се и неки непознати, тајанствени страх, који је испуњавао људе и при помену само имена његова.® Крста ућута.. Слугаајући радознало његову стару причу, ми и не бесмо приметили, како се ватра постепено гаси и мрак све више обухвата малу колебу. Оштра студ осећала се сад много јаче и радници поново навалише на ватру читаве кладе. Пламен се високо уздиже и пријатна јара поче се поново осећати. На пол^у пак време се беше знатно променило. Месец зашао за облаке и густа магла својим велом испуњавала је целу планину, која као да је сва била обавијена сивим, тајанственим сенкама, што се куниле горе у гранатим крунама, или се провлачиле по смрзнутој землш, посутој ситним снегом. Свуд у около беснелаје снажна олуја, ријући по стогодишњим растовима као у каквом ншеничном пољу; јаучући посртала су снажна дебла тамо и овамо; хучећи повијали се високи врхови, а изнад њих силно се гонили мрачни облаци, као огромне, неправилне масе, које се налазе у дивљем бегству без икаква поретка. Беснела је олуја, која је знана и позната само у крилу дубоке планине. »Ја сам био те среће с< , отпоче Крста поново: »да будем нешто ближи Боркану од остала друштва. Истина, повереником својим он ме и тада не бенте учинио, нити сам дубље могао заћи у све промене његова несталног гкивота, али ипак мени је кућица његова на Лепени у свако доба била отворена и ја сам могао видети много што шта, што је за остале смртне била књига са седам печата. Наиме, моја сумња да у Боркана није бпло све у реду потврдила се одмах, чим сам крочио у његову кућицу. Била је то ниска чатрљица само са једном кухињом и собицом, чији су прозори и преко дана редовно остајали под капцима. Али у колико је спољашњи изглед ове кућице био јадан и бедан, у толико је унутрашњост њена била угоднија и пријатнија. Истина, у њој се одмах могао осетити онај мирис на устајалост и непроветреност, али зато су мириси разног цвећа и планинске траве била богата накнада. Дугачки и широки миндерлуци били су свуда поред зидова, застрти као и сам под најразиоврснијим вуненим ћилимима; ио зидовима извешане пушке, ггаштољи, јатагани и ножеви у свима могућим шарама, а опточени најбољим сребром.® »И видећи све то ја сам као запањен стао, дочим се Боркан само неприметно осмехнуо. И онда ми је стао редом ириноведати, шта је све од кога за услуге добио: од мађарских шверцера, од влашких бојара, од ага и бегова у Бугарској, с којима је био у дослуку.® »Свеје то лепо и красно!® рече ми: »али недостаје још само оно што живот чини животом, и што би ову малу, ниску собицу претворило у прави рај на земљи. С(

»Одговорих му да је то бар најлакше, јер у колико је мени било познато, Пореч је имао таквих лепотица, са којима се и сам Боркан могао задовољити. сс »Он само махну главом.® »Јеси ли био кадгод у руднику и јеси ли чуо за Флора Јонеска?® »Ја се убезекнух. сс »Е тамо, видиш! Тамо има нешто и за Боркана,. Отуда довешће Боркан себи цвет, што га ни у Султановој башти није! сс .... Још сам стајао запрепашћен. Флор Јонеску био је надзорник у руднику, скоро ожењен и од скора из Влашке. сс »0 лепоти његове жене проносили се најчуднији гласови, да јој и вила другарица није. Али је Јонеску чувао своју жену као два ока у глави, и од нас обичних људи ретко да је ко год могао и видети, а камо ли и што друго смерати и помишљати. То је једини Боркан био кадар учинити. сс ))Није прошло много времена од мог последњег разговора са Борканом, а у целој околини пуче глас, како је изненада нестало жене Флора Јонеска. Флор је, кажу, говорио својим познаницима да му је жена отишла у Влашку својој родбини; околина је на то сумњиво махала главом, јер у родбину се не иде тако без збогом остај. Боркан се такође био изгубио и на рад у шуму није никако ни долазио. Многи су држали, познавајући његове раније навике, да, је »послом сс опет по свету некуда залутао, али се до праве истине у свему није могло доћи. сс „Сећајући се свога последњег разговора са Борканом у његовој кући, ја сам, чини ми се, био на правом путу да могу погодити, где је истина. Али знајући, ко је Флор Јонеску и шта би по Боркана такав његов корак могао значити, моја је слутња морала отпасти, јер и ако сам био уверен, да је Боркан био кадар латити се и таквог дела, у коме глава мора играти, ипак изгледао ми је такав покушај и сувише смео и вратоломан.® ))Из недоумице извуче ме сам Боркан. Једног да.на јави ми се у планини неко момче, које сам иначе чешће виђао у његову друштву, са норуком да Боркан жели да ме види. Одем му. У својој собици, на широком миндерлуку, гледајући у ниску таваницу, лежао је он. А поред њега, нагнувши главу његову лицу, седела је нека женска прилика, којој нисам могао одмах лица распознати, јер ми беше леђима окренута. Видећи ме, Боркан скочи са миндерлука; она женска збуни се и, побегавши у други крај собице, покуша да сакрије лице. сс »Боркан се осмехну, а жени рече влашки да се не плаши, јер пријатељ долази. И онда ме стаде о свему распитивати: шта се по руднику говори; како мисли друштво о њему, што га нема на послу и да ли се уопште што сумња у њега? Умирих га и то га очевидно још више расположи. Каменио сам се, гледајући га тако