Nova iskra

— 282 —

а исто тако, учини ми се, и Олга. Но заједно с тим она некако неочекивано устаде и оде у своју собу; по њеним нокретима или не знам по чему — ја сам несумњиво осетио да јој није добро. Кремчатови су, вероватно, прочитали на мом лицу немир, јер се брзо опростише и одоше. Ја пођем у собу за спавање. Заставши на прагу, угледам Клеопатру где лежи на канабету и очајно маше ручицама. Њено посунуло лишце показује крајње незадовољство животом, тек што није заплакала. Олга полулежи на постељи, заривши лице у подглавник. — Олга! викнем је. Она уздрхта и још се више зари лицем. Приђем јој. — Олга, мило моје, шта ти је? Сва је дрхтала. Чујем јој пригушено јецање. Хтедох је утешити, те је нежно обухватим око струка. Она се сва протресе и као да се хтеде ослободити. Затим подиже лице — са-

мртнички бледо, запаљених очију, са великим ђрвеним мрљама око њих. — Андреја, иди, иди... Ја не могу... — Отићи ћу, само ако ће те то умирити, Олга! рекох поражен њеним првим одбијањем моје милоште. Пољубим јој руку и пођем према вратима. Али у том тренутку чујем иза себе пролом јецања. Обрнем се. Олга ми пружила обе руке. Брзо јој приђем и она ме стеже у наступ страсних загрљаја. Осећао сам, како на моју главу, заједно са њеним пољупцима, капљу топле сузе. Упитам је, шта је то с њом ? — Не знам, мили, не знам!.. Али сам осетила — учинило ми се да је болест опет дошла... Да ћу умрети... И да је то била обмана... Ужасна обмана!.. Пољубила је и мене и Клеопатру, плакала и говорила о смрти, док на послетку нисам успео да је успавам на својим рукама.

(Наставиће се)

Не, немој, чедо, својим оком чедним у моје мугно упирати око. Погледом можеш нехотичним једним срушит у срцу ћутање дубоко, да јекне хаос успаване песме... — А моје срце будити се не сме!

Вел. М. Живојинови^.

У мом је срцу блага полутама, којом тек каткад по варница сене, ал одмах, брзо, угаси се сама, кб да се плаши да из сна не крене уморно гробље; да не спржи вео плеснива мрака што се над њим свео.