Novi Antej

КЛОНУЛОСТ

Бреме

Као уклет боговима, носи наш радни свет тешко бреме своје данашњице.

Ни у којој се земљи нису издржале, за тако кратко време, толике тегобе, суровије телесне оскудице, свирепије душевне патње. У болу нас је превазишла само мајка и сестра наша, Русија. Велика мученица, распета је она за спас човечанства. И ми бисмо хулили ако бисмо своје бреме упоређивали са њеним. Па ппак, рецимо да је наш народ, после великих страдања, заслужио бољу судбину. Је ли се доста напешачио, нагладовао и најадовао наш сељак за време рата! За свакога је било дана одмора, осуства, позадине, радионице, коморе и канцеларије. А он је, несрећник, увек био на најгорем и најтежем месту. Јадна леђа нашега сељака! Сирота грбача нашег радника!

Шта је највише пало у очи оној Американки која је прошла целу Југославију? „Ово је земља где људи највише носе на леђима!“ Бреме грубе материје на живом телу нашем. И у другом свету раде људи, више још него код иас. Али раде рукама и умом. Помажу се колицима и дизаљкама, алатима и машинама. Штеде своју снагу, мање пешаче, и ређе савијају леђа.