Novi Antej

у јеку привредне кризе. Бојим се да не понизим тај појам и ту реч. Идеал је света ствар: не може свако бити светац, нити се чак клањати свецима. Идеалиста има свако друштво; они су „со земљи“, квасац у тесту људском, зрно које оплођава. Али њих мора бити мало. Зато кажем ииљ. Од свакога човека тражимо да има циљ у животу. Биљка тежи светлости. Животиња слободи. Човек тежи циљу. Шта то значи? Од безличне масе, глине, гипса или мермера треба израдити фигуру. Лепу? То није главно. Складну? По могућству. У сваком случају, изразиту, са својим особеностима. Имати циљ, значи хтети свој образ, свој лик, своју личност. Значи, издвојити се из масе и постати јединка. Значи, најзад, постојати, јер не постоји оно што нема својих облика, свога имена, свога властитог живота.

Ко нема циља у животу, тај не постоји, у друштвеном смислу, као што за уметност не постоји неизвајан камен, за индустрију неикопан угаљ, за музику непробуђен тон. Циљ је за мисаоно биће оно што је инстинкт за животиње, и не знам каква унутрашња снага за биљке. Човек је у толико више човек, то значи биће које осећа, мисли и хоће, у колико животни циљ у њему јаче делује.

Циљ може спавати, као што дремају сокови у дрвећу преко зиме. Многи људи не живе, него трају, јер или није пробуђен, или је заспао њихов покретач, хоћу рећи циљ њихов. Коме сте захвалнији него човеку који је открио циљ вашег живота? Има ли веће заслуге него некога пробудити на свестан и вољан живот, то јест на живот са циљем? Све пролази, само не догафај, сусрет, однос који нам је скинуо копрену са очију и открио нам циљ живота. Све се заборави, само не удар који је „нашао искру у камену“.

Замислите, одиста! „Без њега би у кам очајала!“ Жалост велика, неизмерна. А тек колика је

45

ПРИБИРАЊЕ