Novi Antej

Покрет против алкохолизма, на пример, изишао је већ из прве своје фазе. Штетност алкохола не мора се више научно доказивати. Осим малога броја постиђених лекара, ухваћених на делу пијанства, нико озбиљан и стручан више не сме ни помишљати да говори о некој корисности алкохола и дувана.

Загазили смо већ и у другу фазу; Фанатици трезвености вољно се одричу сваке капи алкохола.

Али по томе, што је још сразмерно врло мали број доследних апстинената, може се судити да друга фаза борбе није завршена. Ми још морамо бити апсолутни, неумољиви, насртљиви и искључиви: Ни једне капи никад! Ми морамо још доводити до беса своју средину. Чак би се рекло да покрету треба дати офанзиван, империјалистички карактер. Не само што ми не пијемо, већ и другима не допуштамо да пију. Рат алкохолу, непријатељство алкохоличарима, смрт кафанама, бифеима, подрумима и другим храмовима отровнога бога!

Кад завршимо то надирање, настаће мирнији, сталоженији, конструктивнији трезвењачки покрет. Алкохолни капитал ће устукнути, и бациће се на безалкохолна пића, или ће дозу алкохола свести на најмању меру. Онда ће се можда допустити повремена и целисходна употреба алкохола, или нека врста умерењаштва. И сама америчка забрана, прохибиција, у ствари је припрема једног рационалног режима. Као у свему, тако и овде: од науке се иде фанатизму, од фанатизма рационализму.

Наша је дужност да будемо фанатици. Да би већина човечанства била умерена, ми морамо бити трезвењаци апстиненти. Јер наша борба није себична и лична одбрана од алкохолнога тровања. То је једна социална акција, борба друштвено корисна. Ми у очима не носимо само лично здравље, већ једно боље друштво. Ми можемо лично бити

ЗАМАХ

Драгољуб ЈовановкК 5