Novi Antej

невољу: Боли нас, веле, душа што људи пате док је нама добро; што масе народне лутају у мраку док ми много видимо и још више знамо; не можемо да поднесемо туђу несрећу. Непријатељи кажу друкчије. Они тумаче да смо ми дошли у јавни рад из себичних побуда, из рачуна: да се рекламирамо, да боље радимо као адвокати или професори, да се испнемо на виши положај, да добијемо мандат и фотељу. Трећега нема, закључују сложно пријатељи и непријатељи: сажаљење или рачун. Најчепгће је, додају шерети, помешано и једно и друго.

Ми машемо главом, јер се не слажемо ни са једним ни са другим резоновањем. Најрадије прелазимо ћутке преко туђих објашњења и оптужаба. Чини нам се да је то најпаметније: радити и пустити да свет говори шта му је воља. То је можда достојанствено, али је непаметно, имного смета нашем раду. Не треба се варати: сваком сељаку лебди на уснама питање: шта ми тражимо у његовом покрету. Сваки радник се пита исто, у себи или гласно, за другове интелектуалце. Њима је јасно зашто се сами боре: „ми штитимо своје интересе, веле они; жалосно је само што нас је тако мало свесних. Али шта се ови људи бакћу са нама и око нас?!“ Безброј објашњења падају, али се сва своде најзад на она два: болећивост или рачун. Једно се обично каже; друго се прећути: каже се болећивост доброга срца; прећути се рачуница вештога мајстора. А неспоразум и даље траје, и односи измефу интелектуалца и оних који то нису остају затровани једним подозрењем па и једном сасвим одрефеном сумњом.

Морамо ову ствар извести на чистину. Лако ћемо рећи шта није, и ту нас нико не може збунити. Сигурно није рачун. Јер да нас руководи материјални лични интерес, зацело бисмо са нашом памећу и енергијом далеко отишли и освојили сва блага света, боље и брже него толики глупаци и ждероње који важе као људи што су „успели у

НПВИ АНТЕЈ