O pogreškama u nacionalnoj propagandi. 2, Povodom knjige g. Nikole Stojanovića: La Serbie d'hier et de demain : predavanje držano u Ženevi 18. juna, 1918. godine

— 1 —

јашњењу да је г. Стојановић и сам осетио како је то веома неозбиљно тврдити да су усталасали и за борбу спремили читав један народ људи, чији се рад у народу «једва опажао», као што и сам каже.

»

Нећу да говорим о Ристи Радуловићу и о «Народу», као што нећу говорити ни о ономе што је г. Стојановић писао о Босни и Херцеговини, о Црној Гори, као и другим нашим покрајинама. Остављам да о томе, као бољи повнаваоци тамошњих прилика и догађаја, кажу своју реч они, који су сетамо родили и живели. Али ћу вам рећи ово:

Одајући заслужно признање свачијем раду, поштујући ма и најмању заслугу на коме му драго пољу јавног рада и ма од кога она долавила, ја морам одати пошту и пок. Скерлићу, и пок. Љуби Јовановићу, и свима осталим које г. Стојановић спомиње, у колико су је они заслужили и тамо где су је заслужили. Али, ја сам у томе уверен, нема ни једног паметног Србина који би искрено веровао у тврђење г. Стојановића да они беху главни носиоци напред споменутих идеја. Они то нису ни могли бити: недостајало им је за то ни потребна, искуства, ни знања, ни аукторитета.

Пок. Љуба Јовановић појавио се у јавном животу Србије са «Пијемонтом» теку августу, 1911. год., онда, дакле, кад старије гвнерације већ беху саградиле све, па чак и један позитиван међународни уговор (са Бугарском) ради остварења националног јединства. Апок. Скерлић беше отпочео јавни рад свој тек на десетак година раније, ито на пољу литерарном. Ракић, Дучић итд. тако исто. Од куд су они могли бити носиоци поменутих идејаг! И од куд су они, баш и да су хтели, могли створити не- ·