Omladina i njena književnost (1848—1871)

302 : ЈОВАН СКЕРЛИЋ

који има да замени изнурене Латине и истрошене Германце, и да запали буктињу нове и више, чисто словенске цивилизације.

Сарадници Словенке нису многобројни: Милица Стој адиновић-Србкиња, Ђура Јакшић, Јаков Игњатовић, Милорад П. Шапчанин, љ>М. ПО. Млађи Шапчанин“, како се тада потписивао), Јован Драгашевић, Станоје (Коста) Бошковић, али највећи део листа испуњавао је сам уредник, својим већим и мањим популаризацијама. Оно што одликује Словенку од осталих српских листова, шездесетих година, то су њене доста јаке везе које је имала са осталим Словенима, нарочито Јужним Словенима, Хрватима и Словенцима. Она је ишла у 900 примерака, и то прилично ван граница у којима Срби живе. Највећа тешкоћа са којом је имала да се бори, била је неповерљива, "цензура, која је У њој видела неку омишљену панславистичку агитацију, опасну по сигурност аустро-угарске монархије. Али Словенка је била у једном чудном положају: ултра - националистичким родољубима српским није се допадао тај лист, који пише са »српског гледишта, у словенском духу“, изгледало им је да, у име далеког и магловитог словенског идеала, занемарује јасне и непосредне интересе српскога народа, и због тога је Чакра имао да издржи оштру препирку са Србским Летописом Који се подсмевао тим »„словенско-сентименталним дигресијама.“ С друге стране, Хрватима и Словенцима лист је изгледао и сувише српски и недовољно словенски. Притешњена тако цензуром п националним супротностима које је било тешко измирити, Словенка је, после девет свезака пре-