Omladina i njena književnost (1848—1871)

=

~ ОМЛАДИНА И ЊЕНА КЊИЖЕВНОСТ

Радичевић умире. Никанор Грујић, на кога су се велике наде биле полагале, повлачи се сасвим у цркву, Васа Живковић, песник пламених великосрпских песама из 1848, пева химне у славу хабзбуршке дпнастије и у част аустријског патриотизма. Љубомир П. Ненадовић, „пјевац од Авале“, писао је басне и уређивао Шумадинну. Јован Ст. Поповић јављао се с времена на време са црним. песимистичким стиховима, певајући „таштеславија“ свега у овоме животу, бесмислену излишност сваког људскога напора, убијајући и оно полета и воље ва рад што је тада остало у српском друштву. Како се тада стајало ва српском поезијом најбоље се види из чињенице: да се на Борђа Малетића тада са свију страна гледало као на једину живу наду српске поезије!

_У те гладне године српске поезије, када се већ очајавало за будућност њену, Светозар Милетић писао је 1852 Јовану Хаџићу: „како нам је литература свеколико суморна, сад би јој особито преко потребан био сјајан и велељепан метеор, да је потресе, електризира, оживи. Код сина Г. Јовановића нашао сам леп дар поезвије.““) И тај убин Г. Јовановића“, новосадског племића и сенатора, био је онај који ће кроз двадесет година под именом Змаја, а тридесет година доцније под именом Чика-Јове, постати најчувенији и најомиљенији песник нове српске књижевности.

Мало је људи код нас који су толико певали као Змај — преко педесет година! —, а исто тако __нема их много који су остали толико верни пес_ ничким схватањима и идеалима своје прве младо-

__1) Бранково Коло, 1809, бр. 28—94, стр. 766.