Opštinske novine

Страна 84

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Мата Главадановић, новинар Сећање на протлост — Центар старе београдске чаршије —

За ових неколико послератних годпна, Београд се веома мнаго изградио. Мало по мало, наша престоница постаје велика европока (варош. Утоређење прелратног « поелератног Београда .пружа леету елику како се може једна варош брзо подићи. Иако је Београд за ©реме еветског рата необично мно го страдао, он је, »пак, у несразмерно кратком времену, показао велиии успех у >погледу овога уређења и ат-варања усло)ва за успешан и несметан развптак једног колос-града, који ће играти видну и значајну улогу, не само у нашој држав«, не1го и у југо-источној Европи уопште. Послератни Беотрад је представљао варош рушевина. Требало је много труда и материјалних жртава да се наша преетоница подигне ;и онорави од етрадања. Одмах после рата, Београд се почео пзграђивати. Почеле су ее подизати нове, а оправљати старе зграде. Многе страћаре су страдале. Уместо њих су подипнуте иове, велике зграде и палате, !КО|је ее могу видети у онима великим светекпм шрајдовима. Упоредо еа .подизањем зграда, етварале .су се нове асфалтиране улице, које су замениле стару, турску калдрму. Улицама ее спроводила канализација, заводпо водовод и електрика чак :на периферију, уопште Београд је за неколико година показао велики напредак у своме подизању и изграђивању. Он ее, шта више, нагло проширио. Може се, без иретеривања, рећи да за човека, који је видео Београд пре рата, па дошао у њега сада, промена престонице значи огромно изненађење. јРазумљиво и природно је, да еу еа пзграђивањем новог Београда нестале многобројне куће, грађевине и улице од историјеког значаја. Иетина, цео Београд је имао велику и бурну прошлост, али ипак, може се рећи, да је етварањем садашњег Београда нестао и велики број историјских знаменитоети, које се, можда, нису требале предати забораву. Не упуштајућн се у правдање гор-

њег мишљења, желимо само да констатујемо да старог Београда нестаје. * Престоничка штампа, доста често, забележи да је иестало ове или оне куће, која је у нашем, било пол^итичком, културном или економском, животу играла видну улогу. Стари Београђани поематрају то са великим жалењем, али време и нове потребе чине своје. Једне по једне старине нестаје. Овом приликом намера нам ^је да се оеврнемо на једну старину чији ее нестанак збио пре двадесет пет година, а који је, у то време, изазвао међу тадашњим етановнишгвом престонице и у штампи, жив'0 сећање на неке веома интересантне догађаје из наше прошлости. Као шго нас данас неетајање појединих наших старина враћа у прошлоет, тако је било и тада — 1904 године. Те године порушена је тако звана Гушанчева кафана, која је била уско везана не еамо за крупне догађаје из наше политичке историје, него, још аише, и за догађаје из развоја наше трговине. * Гушанчева кафана поднгнута је 1806 године. То је била ниска, мрачна, проетором окучена кафаница, /над којом је подигнут затворен чардак, којој еу, доцније уметнути прозори, давали изглед куће. „Широка отреја, покривена ћерамидом, кров без тавана над којом стрчи „оџак", из кога лете варнице на еве етране; зграда без дворишта, ваздуха и видела —• па она кужна нечнстоћа, која се за минулих сто година прилепила за 'аваки кутић ове „зграде", еве је то требало да давно побуди надлежне, да нам ову страћару уклоне из једне од најглавнијих улица у Београду. Али, еад, кад је она порушена, ми стари Београђани осећамо, да омо лишени једне знаменитоети...", пише -један стари Београђанин 1904 године, поводом рушења Гушаичеве кафане. Кафана је подигнута за време најезде Крџалија, који су нашим устаницима велике јаде задавали. У то време, у београдском ђумруку служио је као колџија Алија Гушанац, који је и сам био у чети крџалија. Њихов први логор био је код Батал џамије. Ускоро је њихов вођа премеетио евоје крџалије у