Opštinske novine

0Г1ШТИНСКЕ Н О В И Н Е =

Страна 147

Припреме за организовање београдског Народног Позоришта Велики успех иовосадских глумаца покретао је мисао да се поново -покрене идеја за подизање сталне зграде за позориште. Позоришни Одбор, који је и раније у више махова, показивао вољу да ради, почиње поново дугу ореписку са министром Црнобардем, који унућује министру (грађевина план за позориште, да га прегледа и испита заједно са тереном на Зеленом Вемцу, јер се још увек гајила жеља да се баш на томе месту„театар" подигне, иасупрот свим доо,ндашњим стручним мишљењима разиих комисија. Интере■сантно је напоменути да је и сам кнез Михаило желео да се лозориште баш ту иодипне. Том приликом мишљење стручне ко-мисије лоио-во преовлађује, а можда утиче и •страх од рамијих неуопеха « лотрошених лара, и идеја за лодизање позоришта на Зеле1Ном Венцу дефинитивно се одбацује. Већ 12 марта исте године одбор у саглаоности са стручном ко.мисијо 'М, решава „да се на плацу пређе бившем турском, а сада иравителственом, који је у општем' списку под Но. 429 означвн, подигне зграда позоришта". Истога дана — 12 марта — >већ стиже и наредба да се почну рушити старе турске куће на „Стамболкапији". И све се врло брзо радило, јер је сам кнез захтевао да. до 15 октобра зграда буде готова. Али кад су већ и темељи били ископани, освану 29 мај 1868 кад би извршен атентат на кнеза Михаила. Због тога радови су били обустављени за извесно време, и већ се у редовима омладине, одушевљене позориштем поче, изражавати бојазан да Београд олет до „тратра" неће доћи, кад благодарећи андашњ1им намеснинима Јовану Ристи.ћу и Јовану Гавриловићу, њиховим насто'јањем настави се енергично рад на зидању, иа и на довршењу позоришне вграде. 18 аегуста 1868 свечано је освећен темељ лозоришта, у присуству младога кнеза Милана, намесника, чланова одбора и прађана. У темеље је положена споменица и з-идање је отпочело. У колико су зидови више ницали из земље, и зграда позоришта почела све више добијати своју дефинитивну физиономију, надлежни се побринуше да организују радни позоришни одбор, који би имао да ирими на себе сву унутрашњу организацију позоришта која није била тако мала. И тада је образован нов лозоришни одбор који је имао да прими зграду ,и да у њој организовавши трупу, одабравши репертоар и сиремивши дела започне давати представе. Нов одбор су чинили: председник Филип Христић, члан Држав. Савета; потпредседник Димитрије Матић, глав. секретар Држ. Савета; и чланови: Јован Ђорђевић, управник позоришта, Ђорђе Малетић, директор гимназије (који ће за будућност сачувати У својој драгоценој „Грађи за Историју На-

родног Позоришта" масу лотребних података о раду позоришта у тим временима, 1И који еу и нама обилато послужили као извор), Јован Вошковић, лрофесор Вел. Школе, Стоуан Бошковић, проф. гимн., Атанасије Јовановић, уметник, Матија Бан, писац и шеф у новинар. одељењу, Стева Тодоровић, сликар, Алекса Бугарски, архитект, и као секретар одбора ^онда јоШ млади Милорад Шалчанин. С;амо по овим именима, већином и данас још познатим и сачуваним у културној и про" светној историји Бео-града и наше земље, види се да се настојавало да позоришни одбор буде што јачи и сиособнији за дела која -су му предстојала. Одбор се збиља показује агилан и смишљено ради. Одмах расписује „стечај" за глумце и сви чланови новоеадеког позоришта остављају своју трулу и прелазе у Београд.

Представе у Сушићевој кући Да би, лрема пропЈсаној му дужности, могао одмах, пре довршења зграде -почети са представама, одбор је још 3 октобра 1868 потнисао уговор са свештеником Сушићем због уступања локала у коме ће се давати представе. „Локал" који је овештеник Сушић био неколико година раније подигао на -своме имању на Варош-капији, већ је у више махова и раније служио за представе београдским дилетантима. То је била за оно време леиа и пространа сала са згодном (позорницом и галеријом. Зграда је била с лица из Космајске улице, где се и сада још налази, на имању које излази на Поп-Лукину улицу, на данаш-

Некадаи^ње позориште у СушиНевој кући

Даље, одбор припрема релертоар и поред готово свих 10ндашњих домаћих иисаца, ставља на репертоар многе стране класике и еавремене 1писце. И у томе избору одбор показује приличан и еигуран укус. Разуме ее да се поред комада од трајне вредности, спремали, а доцније давали и комади, чији нас данас наслови нагоне на еажаљив осмех, али не треба еметати с ума да је и то време имало евоје лрохтеее, моду, па и жеље, а и културни ниво саме публике морао се узимати у обзир.