Opštinske novine

Освојенве Београда крајем новембра 1806 године Војношсториска студија резервног пешад. Капетана I ћласе, Светолића М. Гребенца (СвршетаЕе)

Од погинулих, осим оних које смо поменули у овој студији, зна се још једино за име усташа Томе Бистодерца, који је погинуо код Видин-каиије за време турског контра напада. Осим војводе Васе Чарапића, који је сахрањен код цркве манастира Раковице, сви остали који су погинули при заузећу Београда сахрањени су у заједнички гроб и то на месту где се данас у Карађорђеву Парку налази онај стари споменик (пирамида). Тако је била узета варош. Београдска тврђава добијена је неколико недеља доцније. Око ње је једва и било борбе. Гушанац се са Карађорђем измирио и његове су трупе отишле Дунавом. Убрзо за њим капитулирао је и легитимни султанов представник, мухафис града, Сулејман Паша, коме је дозвољено да са харемом и свитом оде Цариградским друмом за Ниш. IV Раније је зећ поменуто да се у потомству Кондину налази сачувано предање о заузећу Сава Капије. Та верзија је у многоме другојачија од свију које су до сада познате. Али како она потиче баш од главнога јунака из догађаја, и како је мање повољна по Конду, мислим да јој се мора поклонити пажња. Зато ћу је овде изложити онако како је записана од стране већ поменутога Јоце Кондића. „И тако Конда пробави неко време с крџалијама у Београду. И осећаше жељу и чежњу Србима пребећи. Беше му тешко противу једноверне браће борити се, јер и сам беше Хришћанин. Смисли једном из Београда побећи и Србима се предати, јер поодавна је се са друговима за бег договарао и спремао. Једне лепе ноћи летњега доба чисто, ведро бијаше. Чују се гајде где Шумадинци играју. То је све већма и већма Конду узбуђивало на бегство. Он, Конда, имађаше обичај у тамбуру ударати код његове карауле, с ниже садање митрополије. Ово вече споразу-

ме се с друговима шанац прескочити, што другови одмах и учинише, а Конда оста с Исмајилом, јер му дођоше на каву и разговор Ахмет, Осман и Јузер-бег, браћа Корчалије, па се врло дуго задржаше. А Конди онога вечера не беше до седења већ до бегања, јер су његови другови шанац прескочили и у ћерамиџиницу отишли да га чекају. У неко доба одоше му гости. Конда једва дочека, па и он са његовим верним Исмајилом прескочи преко шанца и к „Венецији бари" (садашњој) где су се договорили наћи, одоше и онде се са својим друговима састаде и к логору на Шабачком друму Милоју Петровићу, бећару, отиду и предаду се. Мало је прошло а Турци дознаше да је Конда побегао са друговима, па га почну довикивати. И тако наста велика врева и забуна међу Турке. Сутра дан Конда оде код Кнез Симе у логор, кога логор беше где је садања докторова кула. Овај га пошље у логор код Карађорђа, на Крагујевачки друм. Карађорђе га прими, саслуша и врати га Кнез Сими у логор. Трећи дан по бегству Кондину ударише Турци на логор Кнеза Симе. Њих предвођаше неки Чанак Барјактар, који изазва Конду и овај му и дође на мегдан онде где је сада Државни Савет, те ту богме Конда са одељењем Кнеза Симе разбије крџалије и убије лично Чанак Барјактара. За ово јунаштво Карађорђе учини Конду бимбашом, коме даде барјак и тевабију своју да има. 1806. год. провео је Конда са пребеглим друговима код Срба лепо, и цењен и вољен као јунак. Тако лето прође и зима дође. Конда је више пута проговарао да би он могао ма коју капију на шанцу београдском отворити, само нека му Карађорђе дозволи. Једном даде Карађорђе дозвати Конду. И то један дан пре Св. Андреје. Конда дође, а Карађорђе му рече: — Е, које-куда, ти си више пута погова-