Opštinske novine

Сгр. 410

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

употреба, било је сваки час. — У читавој земљи биле су само три болнице — у Београду, Крагујевцу и Књажевцу — у којима су, поред свих других својих дужности, све болеснике лечили физикуси. У маси народној болесници су се лечили како су знали, врачари, врачаре и надрилекари били су све и сва. Заразе су се слободно шириле на све стране. И у овом погледу је у то време Београд врло мало стајао боље од унутрашњости. Болнице за душевне болести није уопште било. „Умоболни су се чували код сво.јих кућа или су пуштани да слободно скитају по варошима, да просе и увесељавају сокачку дечурлију", или су вођени у манастире да им калуђери читају и изгоне нечастиве из њих. Изгледа да су само отменији београдски душевни болесници смештани у обичну болницу. Такав је случај био 1857 године са Филипом Николићем, једним интелигентним Србином из Војводине, тадашњим експедитором при Совјетској канцеларији, који је пре тога био први библиотекар Народне библиотеке и библиотекар Читалишта београдског (Мисао, фебруар 1930, стр. 206). За све друге душевне болеснике није било никаквог склоништа. Сем Београда нигде није било изучених бабица. Уопште санитетско стање у то доба било је врло слабо. Бедно. Новога начелника цивилног санитета очекивало је пуно послова и пуно дужности. Па њега су полагане велике наде. У једном чланку, под насловом Шта треба нашем санитету, који је изашао у Србским Новинама од 6 јуна 1859 године и у коме је изнесено пуно детаља о санитетским приликама и потребама Србије, вели се како је „санитетска струка добила новога начелника. Надамо се да ће с њим и нов дух доћи у управу њену.. . Молимо га, пре свега, да помоћу окружних власти око тога настане да се заведу окружне болнице, да се бар у оним срезовима великих округа који су врло удаљени од окружних вароши установе срески лекари, да се бар у окружне вароши доведу изучене бабице, да се установи у Београду болница за сумануте, да се стане на пут шарлатанству, да се издаду нужне наредбе и прописи за лекарске послове, да се саопштава лекарима успех лечења и купања у нашим бањама, да се изда настављеније о прегледању мртваца и њиховом парању, да се заведе сходна контрола за лекарске сведоџбе, да се поправи стање апсана, најпосле да се боље уреди и систематише плаћа лекарским званичницима по годинама службе и да се изда опредељена такса за наплаћивање лекарског труда". Читав велики програм, као што се види, ваљало је почети изводити. Нови начелник санитета био је млад, врло млад човек, тек у тридесет другој години. Али човек јаке енергије, коју је показао још од ране младости, још док се довијао

око свога школовања, пун добре воље за рад и лепе стручне способности, он са великим тешкоћама отпочиње подизање српског санитета борећи се на сваком кораку са незнањем, предрасудама и завишћу својих савременика и са оскудним средствима. За двадесет година рада, он подиже санитетске прилике на висину каква се није очекивала. Многи санитетски закони и прописи из тог времена његово су дело. Његовим заузимањем већ у новембру 1859 године ,.правителство старајући се да се и оним бедним саотечаственицима нашим судбина олакша ко.ји с ума сиђу, наредило је да се једно зданије правителствено у Пожаревцу оправи и за дом сумашедших спреми", а већ 3 марта 1861 изашло је Устројеније дома за с ума сишавше. Дом је у августу исте године отворен у Београду, у тако званој Локторовој Кули (некадашња кућа Д-р Вите Ромите и Бартоломеја Куниберта), онде где је и сад Болнина за душевне болести. После овога долази читав низ санитетских закона и прописа. 22 октобра 1860 донео је решење да општине негују и лече сиромашна лица, а ако болесник није провео у дотичној општини више од десет месеци онда да његово лечење падне на терет државе. Устројство сталне лекарске комисије од 12 маја 1852 године заменио је 3 октобра 1861 Законом о сталној лекарско.ј комисији, а за тим 4 априла 1868 Законом о устројству сталног лекарског одбора. 27 марта 1865 године изашао је Закон о подизању и устројству болница државних, окружних, среских, општинских и приватних, 26 маја Закон за апотеке и апотекаре. Истога дана издато је и решење да министар Унутрашњих дела може таксирати лекове за јавне и приватне апотеке и ко може лекове и отровне ствари продавати. Исто тако то решење предвиђа да министар Унутрашњих дела изда списак лекова и лекарија (фарманопеју) по коме се они имају држати и продавати по апотекама. 6 маја 1867 издато је решење о набавкама за болнице и о полагању рачуна. Као начелник санитета сем административних и управних послова Милосав^евић је обраћао нарочито пажњу хигијени. Прилике за побољшање хигијенских услова у Србији биле су врло тешке, а сретстава врло мало, па ипак он је имао успеха. Благодарећи његовој енергији, за све време његовог управљања санитетом, у Србији није било заразних болести ни у људима ни у стоци. На мећународном медицинском конгресу у Бечу Србији је из.јављено признање што се у њој води велика брига о јавној хигијени. Из области хигијене Милосављевић је издао, одмах по доласку на положај начелника санитета, Правила о калемљењу богиња 27 априла 1859 и Допуне правила за калемљење богиња 25 фебруара 1864 године. Исто тако из-