Opštinske novine

Стр. 416

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

„Обилић" је имао амбицију да прво извођење Брукнера забележи у својим аналима. Ради извођења његове мисе у О и Те с!еиш-а „Обилић" је ангажовао оркестар Београдске филхармоније и четири солисте Београдске опере: Марију Жалудову, сопран, Евгенију Пинтеровић, алт, Зденка Книтла, тенора и Жарка Цвејића, баса. Брукнерова дела у опште стављају гешке задатке на извођаче. Она су сва рађена са много контрапункта, и само вешт диригент ће умети да диференцира шта је приређено, шта подређено, шта главно, шта споредно. У сравњењу са Моцартовом Крунидбеном Мисом и Хонегдовим „Краљем Давидом" Брукнерова миса и Те Оеит стављају на извођаче много теже задатке, које почивају на полифоној структури обе партитуре и ритмичком испреплетаном ткиву у односу између хора и оркестра. Одмах се мора рећи да у Миси и у Те с!ет-у главну реч имају хор и оркестар, а солисте су некако маћијски узети у обзир, тако, да диригенти прибегавају при извођењу да „Бенедиктус" певају у место хора солисте, да и они бар колико толико дођу до речи. При свем том мора се признати, да су обе компликоване Брукнерове партитуре биле спремљене и увежбане прецизно. Солисте, савладали су потпуно свсге м 1 ле, али не лаке партије. Најуспелије је дала своју партију Жалудова. У њеном певању је било црквеног, ораториумског стила. Книтл је своју партију у свему певао музикално, прецизно и коректно, гласовно свеже, али је у стилу био некако више драмски но црквен. Пинтеровићка је своју партију отпевала прецизно и музикално, као и Цве.јић, коме та паргија баса лежи нешто ниско. Али су сви скупа дали један хетерогени квартет, јер им се боје гласова апсолутно не слажу. Огроман мешовити хор „Обилића" од 150 чланица и чланова, који је испунио нашу позорницу, био је одлично увежбан у ритму V интонацији и у дикцији. Хор је звучао снажно и пуно. Оркестар Беоргадске Филхармоније је беспрекорно свладао свој задатак и одговарао интенцијама диригента, али није дошао до израза, не његовом кривицом, већ зато што немамо у Београду концертне дворане, која је погодна за концерте великог стила. На име из партера се оркестар чуо, само онда кад је пратио солисте или свирао сам. Чим је био заједно са хором, хор је као сувише бројан и звучан надјачавао оркестар, те се местимице није ни чуо. Услед тога се сав онај барок-стил није чуо, а то је штета, јер се дело није могло изразити у својим правим контурама. До ових резултата се дошло услед тога, што оркестар није био постављен на позорницу испред хора, већ у простору за оркестар. Вероватно да је им-

пресија са галерија била знатно боља. То је можда техничка омашка, можда недостатак нашег малог позоришта. Свакако, да би извођење сасвим друкчије дошло до израза у великој концертној дворани, коју, као што рекосмо на жалост Београд још нема. „Обилић" је с овим концертом постигао огроман успех. Његов велики хор је на овом концерту био доминантна тачка. „Обилић" се претставио као највредније и најагилније певачко друштво у престоници, које има енергије и одважности, да се подухвата концерата великог стила, као што је извођење Брукнерово. Што омладинско певачко друштво данас предњачи у Београду, то је утешна појава, јер „на млађима свет остаје". За овај одличан уметнички успех има у првом реду да се ода признање диригенгу „Обилића" Ловри Магачићу, који је успео да овако тежак програм, под тешким приликама рада код нас организује и с успехом изведе. Многобројна публика, која је испунила позоришну дворану до последњег места, одушевљено је и бурно поздравила „Обилићевце" и њиховог хоровођу Матачића и небројено га пута изазивала. * * * Друго извођење Брукнерових дела приредило је Академско певачко друштво „Обилић" под управом свога госта диригента Д-р Бернхарда Паумгартнера., композитора и диригента, директора „Моцартеума" у Салцбургу. На овом извођењу отклоњена је техничка грешка, јер је оркестар постављен на концертни подиум испред хора. Тиме су Брукнерова дела добила у пластици, и осетила се она природна кохезија између оркестра и хора. Исто тако овога пута дошли су до пуног израза тешка партија соло виолине, коју је изводио концертмајстор Карел Холуб и соло виоле, коју је изводио Тодор Селински. И ако је Д-р Паумгартнер имао могућности да одржи веома мали број проба, ипак је успео да у извођењу Брукнерових дела унесе извесна своја индивидуална схватања, која су се јасно запажала. Она су се, поред техничке коректуре у постављању оркестра, огледала поглавито у већем диференцирању динамичког сенчења у већим контрастима између тихог и звучног музициоања у кра.јним границама, па је тиме у дела унесена јаснија пластика и рељефност, а затим, у извесним слободама, еластичности у темпима, вођен поглавито садржином црквеног текста израженог музиком. Д-р Паумгартнер се показао не само као дубоки познавалац Брукнерових дела и њиховог стилског извођења, већ и као одличан и рутиниран диригент, који цео апараг држи чврсто у својим