Opštinske novine

Стр. 482 —

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

кушаји, ма да се они нису могли потпуно да еманципују штетних остатака традиције. Два су схватања о традицији. По једном — традиција је светиња и она се не сме мењати ни у чем. Она је фетиш, божанство. По другом схватању, које прихваћају сви модерни социолози света, традиција се чува у толико у колико она није у сукобу са корисним, напредним и културним идејама новога доба. Чим је она у сукобу, традиција се има запоставити новим потребама живота! А где је традиција без везе са животом, као нека врста историског или верског култа, и потпуно ирелевантна за прогрес једне друштвене заједнице — она се може поштовати, може се чувати као светиња, може се, ако се хоће, од ње правити и фетиш! То је ствар схватања једне социјалне средине, једне епохе, једног духа времена! Ми се у овом чланку нећемо задржавати на критици садашњег програма и правила Удружења београдских општинских чиновника, него ћемо у главним линијама и потезима изнети низ предлога и мисли о организацији удружења општинских чиновника у опште, желећи из дубине душе да овим написом покренемо не само иницијативу позваних кругова, него и неку врсту референдума свих оних који од правилне реформе својих досадашњих сталешких организација могу имати само користи. % % * Мала, предратна Србија није познавала корупцију као опште социјално зло. У колико је било чиновничких злоупотреба, мита и моралних прљавштина — они су били једно изузетно стање, читава сензација за паланке и села, где су се догодили. И у том златном времену такве су сензације пружали најчешће — сеоске општинске деловође! Лажне таггаје, лаиша уверења, утаје пореза и приреза, разна ситна мита — везивана су мање више за по кога општинског ћату, који се у огромној маси честитих деловођа појављивао као кужни изузетак... Први услов, „кондицио сине ква нон" био би да се добију снажно уређене општине и самоуправне јединице у којима би се свака корупција учинила немогућом. Општине су темељи државе, општинско чиновништво су темељи општине, и ако ти темељи не ваљају не ваља цела зграда! А ти темељи не могу ваљати, у пркос свих закона и наредаба противу коо^пције ако се чиновници од најмање сеоске општине до највеће престоничке муниципије не обезбеде морално и не осигурају материјално! Без њиховог моралног и материјалног обезбеђења, у мери коју садашњи живот бар минимално захтева, нема, нити може бити добрих и исправних чиновника, а без исправних чиновника нема добре ни општине, ни држа-

ве! Зато свака држава има императиван интерес да и општинско особље поред државног, буде потпуно исправно и задовољно. Али тај исти интерес имају у још непосреднијој мери сами ти општински службеници. Држава тај интерес осећа статистички ; службеници га осећају непосредно, на својој и своје породице кожи и души. И онда није ни мало чудо, што су нарочито у Шведској, Норвешкој и Енглеској, прве и најпрогресивније идеје о уређењу комуналне администрације пале не од владе, не од парламента — јер су они само формулисане идеје примили и санкционисали него од појединих удружења општинских службеника и од њиховог највишег форума, од главног земаљског савеза самоуправних службеника у Шведској, Норвешкој и Енглеској. Дакле, кад је реч о организацији општинских службеника у опште у Југославији, а посебно у Београаду, најглавнији је и најбитнији услов да те организације добију свој дубоки морални значај и утицај, и да по својој бројно, материјалној и моралној снази постану ако не пресудан, онда бар један од пресудних фактора у изградњи судбине општинског службеника! Разуме се да се материјална обезбеђења општинских службеника не смеју исто тако пренебрегнути, али та материјална питања, према логици ствари, долазе на друго место, и зависна су од мере утицаја, које удружења општинских службеника, као јавне и сталешке организације, имају на надлежне факторе. Да би се одговорило горњем циљу потребно је развити најживљу пропаганду да у Удружење општинских службеника ступи бар 90% од целокупног броја њиховог, који у овом конкретном београдском случају, прелази број од две хиљаде. Међутим, данашњи број организованих у Београдској општини је очајно мали и он, страшније но и један други факат, показује колико се мало београдски општински службеници интересују својом сопственом судбином! Данас у Удружењу њиховом има свега две стотине чланова од близу две хиљаде, колико их укупно има, а и од тог бедног броја улог је платило само 94 њих! Ако би се једном снажном акцијом постигло да се 90% београдских општинских службеника организују у своме професионалном удружењу, и да се приближан успех постигне и у свима другим местима наше Краљевине (а он је куд и камо бољи свуда но у Београду), онда би као први даљи корак требало образовати на сасвим другим основима Главни савез удружења општинских службеника Југославије. Тај Савез говорио би тада у име 50.000—80.000 организованих општинских службеника, и кад не би чак имао никаква друга морална преимућства, а имаће