Opštinske novine

Јавна говорница:

Јован Ст. Максимовић, претседник Савеза хуманих друштава Краљевине Југославије

Прави значај београдских хуманих друштава

У угледном часопису Београда, „Београдским Општинским Новинама" од 20. фебруара о. год. оштампан је у јавној грађанској говорници, чланак г. Димитрија Ј. Стојановића у коме су изнете појаве стварања у Београду асталских или кафанских хуманих друштава. Уважени писац говорећи о овим друштвима назива их ненормалним и нездравим предузећима, што свакако није на своме месту, можда је чак далеко и од уљудности, јер је нормалније чинити добра дела и остало, што београдска асталска хумана друштва данас чине, но стално за зеленим столовима академија теорисати, да треба ово н греба оно учинити и на томе се остаје. Што се данас асталска хумана друштва стварају по београдским кафанама није чудиовато, јер се и многе далеко важније ствари општега значаја решавају за тим истим кафанским столом. Најзад познато је, да су за савременог и културног човека кафане једна неопходна психолошка потреба, коју изискује савремени живот. Стари патријархални живот из домаћих састанака дао је од себе све што је могао дати. А сада људи, уморни од својих дневних нослова, желећи да измењају мисли са својим пријатељима, посећују кафане место домове, где се информишу о свему, измењају мисли, па и разоноде. Да ли ће они при том мезетити и пити више или мање то стоји до њихове воље и финансиске моћи, али да добронамерни људи најлепше и најплодније искористе и тај скуп за хумане сврхе и да се сете оне недужне и сироте деце — наше будућности — то је факат! Друштво се из основа не може изменити, а ми морамо бити свесни тога и са временом ићи, а ако би кафане биле штетне у опште за друштво и државу — требало би их онда и затворити! Имена хуманих кафанских друштава долазе по предлогу појединих чланова, која су сама по себи психолошки примамљива и са тим разлогом усвојена. То бива договорно, и као последица нечега, што их привлачи. Само име друштва а и скуп чланова, који

ово друштво сачињаваЈу, непрекидно га потсећа да поред личног задовољства чини и добра дела. Како су то већином људи угледни, а по свом материјалном стању средњег и нижег полажаја, то им је и буџет за личне издагке одређен, у већини случајева минималан; па када они одвајају, и од тога буџета коју пару за сиротињу и помоћ онима, који су у беди и невољи, зар то онда није за сваку и највишу похвалу?! Осим овога трошење алкохола сузбија се индиректним путем и то са успехом. У осталом, што се нас 1иче, имена друштава нису вулгарна јер знамо: да је „Ротква" наш пољопривредни продукаг, чак и лековит, да се „Поцепан Капут" мора закрпити или замениги новим, и да ће се здруженим снагама преко једне организације „Лако ћемо!" лако подмирити и своје потребе и одвојиги и нешто за сиротињу. У осталом знамо ми да посгоје у Београду многа друшгва са врло звучним именима и луксузним апартманима, у којима се троше огромне суме на шампањац и коцку, али од којих се до сада ни пара није добила за сироту школску децу и дечицу испод седам година. Нетачно је да се у нарочитом расположењу за пуним столом дели деци одело, но се то чини тако рећи на један васпитно свечан начин. Деци се у појединим друштвима том приликом приреди и закуска, док се код појединих друштава то чини о друшгвеној слави. Кад је реч о славама друштвеним ту се не можемо сложити са уважепим писцем, јер је тачно, бар по верском предању, да је Бог свуда и на сваком месту, па зашто, да се онда по кафанама не слави? Што се пак гозби тиче и трошења на ове приликом слава, видели смо и видимо свакодневно, да се без закуски, то некако теже спроводи. За доказ, да је ово тачно, нека послуже школске славе, где се такође служи алкохолним пићем и осталим ђаконијама. Па када је то унето и у школу —• храм просвете — нашто замерати, што се то чини по кафанама? Прошле године Хумано друштво „Ротква", као најстарије, прославило је своју славу у знаку