Opštinske novine

Коста Главинић, бив. претседник Београда

Београд је дочекао 1918 г. Њ. Кр. В. Престолонаследника Александра са неограниченом радошћу и захбалношћу

Краљ Александар као држабмик -

I Одзивајући се радо љубазном позиву Уредништва одличног престоничког часописа „Београдских општинских новина", да и ја, као један од живих старих Београђана, који су преживели и запамтили све важније догађаје у историјском развитку Србије: од бомбардовања Београда 1862 год. до стварања велике Југославије, благодарим Свевишњем што ми је доделио за мене велику срећу и душевно задовољство, да, у доста добром здрављу, дочекам и пуно заслужену прославу десетогодишњицу ступања на престо Краља Александра I, потомка неумрлог Вожда Карађорђа и да и овом приликом дам овако, јавно, изразе осећајима који се ових дана само појачавају о личности Нашег Љубљеног и Прослављеног народног Владаоца. Нисам имао срећу да непосредно и јаче помажем Његовом Величанству Краљу Александру I у вршењу Његове тешке владалачке дужности, али Га знам још као принца, на двору Блаженопочившег Краља Петра I, Великог Ослободиоца. Затим као Престолонаследника, Регента и Краља. Пратио сам све Његове радње до данас са пажњом и искреним поштовањем. Још као млади Принц био је увек љубазан, приступачаи и изразито и снажно показивао своју искрену љубав према своме нанароду. Као Престолонаследник, Регент и Врховни Командант прослављене Српске Војске, показао је најочигледније: шта је био V стању да уради и да жртвује за Свој Народ. Био сам срећан да Његово Величанство дочекам и у име Београђана поздравим 25. октобра 1918 године као Престолонаследника при Његовом уласку у ослобођени Београд, предајући Му по старом народном обичају, со и хлеб, и тога за нас ослобођене Београђане незаборављеног дана, показало је Његово Величанство колико воли и своје одане Му Београђане. Поменутога дана ушло је Његово Величанство у Своју порушену и опљачкану престоницу око 15 час. и 30. минута, па, како су привремени Суд и Одбор општине имали сачекати Његово Величанство на крају Шумадијске улице код астрономске опсерваторије, нису могли сви Београђани добити места на уласку у варош, већ су заузели тротоаре од

опсерваторије до Саборне цркве, у којој се имало одржати кратко благодарење. Писац ових редака као привремени претседник Београда, замолио је Његово Величанство да учини још једну жртву својим београђанима, која би била у томе: да пут од опсерваторије до Саборне Цркве пређе пешице, како би га пресрећни, ослобођени Београђани, могли видети из непосредне близине и искрено поздравити. И Његово Величанство иако и сувише уморан од издржаних напора и дугога пута, свесрдно се одазвао тој молби, и цео тај пут, који је због још неколико одржаних поздрава од којих је последњи био у Кнез Михаиловој ул., код „Рускога Цара", трајао више од два часа, прешао је пешице, бурно поздрављан од свију Београђана, јер су сви и најмлађи и настарији, изашли на улицу да виде и искрено, одушевљено поздраве свога љубљеног Престолонаследника и Ослободиоца. Какви су осећаји и какво је одушевљење том приликом владало ондашњим Београђанима, могу знати и разумети само они који су у томе дочеку учествовали. Поред осталога многобројног добра које му је и пре учињено, ослобођени Београђани не могу никад заборавити ни овај доказ љубави према њима, који је Његово Величанство дало. Дуже времена после ослобођења Београда и прокламовања Уједињења Краљевине, Његово ВеличанствО се задовољавало најскромнијим удобностима за становање, у стану у згради, у којој је данас „Клериџес", а која је грађена за једну грађанску породицу. Од дана уласка у ослобођени Београд 25. октобра 1918 год. па све до данас, наш Краљ Александар I давао је свакога дана нове доказе Своје искрене и велике љубави према своме народу, своје државничке мудрости и активности, тактичности и поврх свега Свога ненадмашнога патриотизма. Сви смо ми сведоци многих тешких и убитачних догађаја, који су се одиграли у развитку ове наше данашње велике и Богом благословене државе, која има све погодбе да буде једна од најнапреднијих и најсрећнијих држава не само на Балкану но и у целој Европи. — Наше је једнодушно мишље-