Opštinske novine

Стр. 1272

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стевана: „и вселихомсја в некоје мјесто више Будима, зовемо Сентандреја и ту саградихом хиже, како који може, и церков воздвигахом од древ близу брега дунајског и ту положихом мошти свјатаго царја Лазарја серпскаго". А онда даље страшни описи у којим се приказују ужасне прилике у Београду 1690 год., у очи његова пада у турске руке, које су присилиле, у највећем броју, становнике Београда, да траже склониште у Сентандреји: „И очи моје видеша и лежаху трупија померлих људеј серпских по всем улицам Белгорода, и по всјем путех јего лежаху мртви и не бијаше погребајуштаго. Катори же живи хождаху и не бјеше в њих видјенија, ни красоти человјеческија, но бјеху почерњели од гдади, и лица их бијаху јако лица ефијопска и тако скончашасја и не оста десјатој части људеј. Оставши же избјегоша од својеја земљи и оставише ју пусту всју. ,." Од негдашњег великог броја српских досељеника у Сентандреји данас је остао врло мали део, али успомена на ово место никад не може бити заборављена.. Путем пролазимо мимо наше многобројне цркве, које овом месту придају неки нарочито свети карактер. Кад смо се приближили патријаршијској цркви, задивио нас је онај мир и тишина, који се тако хармонично слажу с њеном древношћу. Тишину тек с времена на време прекида тешко ступање старог баштована, који с муком вуче велику канту пуну воде и мучи се око препланулог цвећа- На улазу у патријаршијску канцедарију дочекао нас је интелигентан свештеник. Једном руком придижући свој широки црвени појас, а другом лагано прелазећи преко валовите, кестењасте браде, он нас води у своју собу, указује на старо, неравно канабе и одмах прелази на нашу главну тему разговора: Сентандреју, његову историју, његову сјајну улогу у прошлости и његово данашње лагано изумирање. — „Ево Вам једна књижица" — вели ми љубазни свештеник — „у њој је сва историја Сентандреје, али ми је само вратите, јер је ово једини примерак, који ми је још остао''. Кад смо изашли из патријаршијске канцеларије, већ се лагано хватао први вечерњи сутон. У друштву запутили смо се главном циљу наше посете, месту, где су биле сахрањене мошти цара Лазара, које је побожни народ у свом бегу понео собом бојећи се, да их Турци не оскрнаве у напуштеној старој постојбини. Чини се немогуће, па ипак су се не само живи, већ и мртви морали спасавати од турске силе. Задњи српски цар није могао мирно почивати у својој старој задужбини... У уској улици на домак Дунава, који и овде, као и под Београдом тече мирно и величанствено, стешњен међу сентандрејским кућама налази се узани простор обрастао травом. Кад не би знали, да се ово место нечим одликује, никад се на њему не би зауставили- Оно

скоро ничим не одаје своју тајну, само један високи, једноставан крст одаје његову светост. Скрушен стоји посетиоц, а читави векови, дуги и болни, као да прелазе пред његовим очима. „И церков воздвигахом од древ близу брега дунајског и ту положихом мошти свјатаго царја Лазара серпскаго . .." Црква се, кажу, држада све до почетка XIX века. Светитељеве су мошти 1699 пренете у манастир Врдник, Раваницу. Крст на некадашњем гробу цара Лазара, уз наше сентандрејске цркве, није једина наша знаменитост у овом месту. Српско име испреплетено је овде с многим значајним успоменама и живи с њима у души свих становника без обзира, да ли су наше или мађарске народности. У једној, старој угледној сентандрејској породици, с колена на колено, као велика светиња предаје се један обичан гвоздени кревет, који се показује пријатељима с великим пијететом, јер постоји традиција, да је на овом кревету у Сентандреји спавао велики вожд Карађорђе.■. Недалеко дунавске обале, у једној малој, сивој кућици, ко.ја је сва потамнила од дугог низа година, живп велики сентандрејски чудак, стари антиквар, кога познаје цело место. У првој соби прикупљени су разни делови старог покућанства, разне слике, којима антиквар приписује велику вредност, но он нас је повео и даље, у најтамнији део своје трошне куће, где на сасвим почађалим зидовима висе слике, које приказују личности и догађаје из наше историје и историје нашег престоног града. Старац живи у чврстом уверењу, да је у тим сликама његов спас, јер да ће пре или после доћи неко ко ће увидети њихову вредност, откупити их и тако му помоћи, да под своје старе дане са својом старицом живи људским животом . . . Кад је бака, попевши се муком на стари сто, скинула једну од тих слика, видели смо једну лепу слику Југ Богдана с његових девет Југовића. Кад смо се опраштали са старцем, никако нас није хтео пустити, све је још нешто хтео да нам каже, док је бака жмиркајући и осмехујући се старачким осмехом, стајала на вратима и слушала с посебним уживањем како старац ређа доживљаје, које су они заједнички доживели и толико пута између себе препричали... Лађом смо се кренули натраг у Будимпешту- Била је већ сасвим ноћ. Наскоро је из нашег погледа нестало мале варошице, али још дуго, врло дуго видели смо у даљини њена светла, која су нам још увек указивала ово мало незаборавно место, које је с толико вештине описао Јаков Игњатовић, које ће остати за нас значајно и кад у њему нестане и последњег нашег саплеменика. * Наш познати архивски истраживалац Д-р Алекса Ивић, универзитетски професор у Су-