Opštinske novine

Позоришна хроника:

Д-р Ранко Младеновић

Око драмашизовања — „Сестра Леке капетана" од Мите Димитријевића —

Појава драматизоване народне песме на позорници има значај, било да случај успе или не. Г. Димитријевић је изабрао за драматизацију један мотив који има у себи више епске ширине, него драматичне основе. Зато вреди рашчланити у овој хроници полазне тачке оваквог позоришног подухвата. Драматизовати народну песму данас, у доба ломљења књижевних традиција, значи ући врло рафинирано у план. Прошло је време, када се на репертоару пљескало само копијама народних јунака, оваплоћених на позорници У гусларском десетерцу. Прошло је време, када се некада и Сардуов комад давао код нас под насловом „Весели двори Луке Загорице", или кад је М. Шапчанин био занет „Милошем у Латинима". Дошло се најзад до Лазе Костића, Иве Војновића и Милутина Бо.јића, који! су већ умрли. Па се и преко њих прешло, и^ ако су унели у своје драматизације пуно уметничког смисла и драмских ефеката. Сви они, и кад су одступали од историје, као и кад су се ње држали — били су предани једној замисли, једној мисији: да се створи национална драма. Иза народне песме свуда зјапи празнина наше прошлости, остављена на милост и немилост књижевничким визијама; а испред народне песме лежи набацани материјал, пун мотива, али без индивидуалног мајстора. Зато је свако себе замислио у положају препаратора. Та препарација (као пуњење птица) народне песме у драми траје деценијама. Многи наши стари писци загризли су ту јабуку са одушевљењем. Многи су због тога припали књижевној историји као пионири на једном послу, који се не даје никада исцрпсти, а увек се одбацује од нових поколења, која следују једно за другим. А публика, ма из које деценије, никада није била задовољна са позоришним интерпретацијама народне поезије. Увек се примигивно схватање народних мотива ломило о кулисе. Многи писди приступали су послу рационално, суво, педагошки, држећи се буквално морално-херојског стандарта народне поезије, и од тога се нису могли, нити смели одвајати. Други су кориговали песму у корисг историје, и дабоме да су тиме опет грешили пред критиком, која им увек пребацује једно или друго, али у сваком случа^ њен негати-

ван став пред драматизацијом је неизбежан'. Све ово, посматрано из перспективе, није ипак збунило г. М. Димитријевећа, да обради за позорницу народну песму „Сестра Леке капетана". Да ли се држао побзије или исто-

Сцена из Димитријевићеве комедије „Сестра Леке капетана"

рије? Или једног и другог? Или ни једног ни другог? По народној песми, догађај се збива у Призрену, а не на Јадрану. Лека капетан није историјска личност; а сам Марко и јесте и није. Млада Латинка, сестра, расте у кавезу, као чудо од лепоте. Није видела сунца ни месеца петнаест година. То је заголицало Марка у Прилепу. Хоће да .је проси и има за жену. Марко, скоро увек сексуално равнодушан, и овде помишља више на пријатеља Леку капетана. Кад се ожени његовом сестром, бар ће имати с ким (са Леком) да пије вина. Марко, обучен' у свечано рухо, са челенком на глави и са златном сабљом око паса, ујаши коња— пре него што пође на просидбу попије чабар вина, а други чабар понесе са собом. Уз пут позове побратиме Милоша и Рељу, и тако пођу сви на просидбу, са прстењем, па нека девојка буде кога хоће од три јунака. Кад се три лафа спусте у Метохију, угледа их Лека капетан. Помоћу дурбина позна их сву тројицу. Дочека их, посади уз богату софру, али још не слути зашто су дошли. Најзад Марко саопшти да су они просиоци његове лепе сестре. Лека,