Opštinske novine

Драгош ДимитриЈевић, јхемичар

Питање наше исхране

И у Америци, и овде, у Београду, стално сам пратио целокупну литерарну делатност српског и хрватског дела нашега народа. Нарочито ме интересују студије и књиге о исхрани. За чудо, да се о томе мало писало, и скоро увек површно и лајички. Има и сја.јних изузетака. Запазио сам врло лепе студије нашег познатог социолога г. Слободана Видаковића и о проблему исхране. На жалост, г. Видаковић пише само као социолог и публициста. Док пише о народним масама, о мучној исхрани народних групација, савршен је као ретко ко од наших писаца. То му је домен рада, и ту му се дивим. Али чим пређе у област хемије, одмах се осети да и он, као и сви други југословенски социолози, недовољно познају хемију. То је доиста штета. Либкнехт је студирао вишу математику да би што дубље могао да уђе у метафизику. Зашто наши социолози беже од хемије, кад се без ње не може да правилно разуме питање народне исхране. Храна нашега народа није само недовољна, није само ни рђава са гледишта куварске вештине, него је она —- што је најстрашније — хемијски скроз погрешна, врло мало корисна, по некад чак и непосредно штетна. Хемичарима и физиолозима изгледа мало необично, када читају, да се количина беланчевина и сума калорија у храни, узимају као искључиво мерило правилне народне исхране. Ја ћу у овом популарном излагању изнети јасно, да ништа није погрешније од таквога мерила. Показаћу да се човек или људско друштво могу хранити обилном храном, пуном беланчевине и високог калоричног ефекта, па ипак да се човечји организам неће ггравилно и снажно развијати, него ће стално да страда од многих крвних обољења, од разноликих хроничних тровања, који као црв руше људско здравл^е и нагризају његове темеље. Журим одмах да се оградим, да ја нисам никакав фанатични вегетаријанац, јер и биљна, вегетаријанска храна, нерационално узимана, може да одведе човечије тело рушењу и пропадању. Задржимо се само на млеку; оно је најсавршенија храна међу свом људском храном. Млеко је по своме саставу без мало — необојадисана крв. Па илак та „храна кад хранама" нека се једе искључиво и нека се једе, као што је несрећна пракса вековима завела — кувано до тачке кључања, оно ће

за неколико година довести до пропасти човечији организам, до апсолутне изнемоглости, глади и исцрпљења (кахексије). Постоји, исто тако, читава група хране која је или релативно штетна, као кључало млеко, или апсолутно штетна, штетна ма како да се употреби и справи. На тај начин целокупна људска храна дели се у три јасно оделите групе: Права храна: сва поврћа (спанаћ, шаргарепа, келераба, лукац, патлиџан, буранија, грашак у мехунама, краставац, купус, карфиол, тиквице, бундева, све врсте салата (сем од кромпира), цвекла, целер, зелен; млеко (природно, некувано, од вегеринарски испитаних крава), сви млечни производи без разлике, а над свима: кефир, кумис, јогурт и кисело млеко; јаја полуровита, зејтн,!, бутер, све врсте воћа (без икаквог изузетка), сви воћни сокови и пекмези, јако црн хлеб од непречишћеног брашна, што више печен, мед. Храна другога реда: све врсте варива, које у себи имају доста скроба — пасуљ, боб грашак у зрну, сочиво, леблебија. Није храна, јер директно шкоди: бео хлеб и све бело пециво, све израђевине од белог брашна (резанца, макарона, фида, гершле, криз, колачи, бурек и т. д.), кромпир, шећер, пиринач, месо (скала његове опасности иде овако: најопаснија је дивљач, затим све конзерве од меса, говеђина, па свињетина, овчије, телетина, јагњеће, пилетина, па бело пилеће месо, најзад речна риба. Између њих разлика је у степену отровности: конзерве и дивљач равнају се опасном отрову, а најлакше рибље месо — најблажијем отрову, који полако руши и убија.) Даље, со, бибер, алева паприка, најквирц, синап, сирће нити су храна, нити корисни стимулатори. Они руше бубреге, изазивају брже закречавање вена, и треба их одбацити. Исто тако без икакве су хранљиве вредности: алкохол, кафа, чај, минералне воде, нарочито слане воде и воде са литијумом. Маст, поред све своје високе калоричности, није храна. Сланина, разуме се, исто тако. Од жита нису храна: овас и кукуруз. Раж је врло добра као мешавина са пшеницом. Најздрави,ји би према томе био онај хлебац који би био од мешавине пшенице и ражи у пропорцији 5 : 1, од непросејаног брашна, и то два пута печен. Чак и од тог идеалног хлеба не