Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 455

да ми да инјекцију. После инјекције осетио сам се боље. „Камерад" ме је гледао задовољно и није одмицао од мене. Био је срећан што ми је бар љубављу вратио учињено му добро. Што је доказао да жали што нас је случај начинио непријатељима. Постали смо блиски, сродили се. У једном и у другом развила се љубав човека према човеку. Нестало је Србина и Немца. Престало је непријатељство. Човек је он, човек сам ја. Сада смо људи, само људи и сапатници. Сад нас раздвајају. Болничари дошли по њега. — АиГ \у1е(1егбећеп, категасП — поздравља ме он машући левом руком, а очи му пуне суза. — АиГ \У1есЈег8ећеп, категас!! — понављам му ја, машући руком све док није ишчезао кроз врата. Како нас је невоља зближила и сродила! Дуго, дуго сам плакао. Зашто? За н>им? За самим собом? За нама? За нашом младошћу? * Вече се спушта. Соба је већ пуна нових, наших рањеника. Не могу да спавам. Отишле ми мисли за „камерадом". Желео бих да знам где је он сада, шта ради. Како је био добар! Како је мирно подносио болове, скоро без гласа. За све време нисам га никако чуо да јауче. Покаткад јекне, и то кратко. Само му се вилице стегну, а мишићи набрекну. На његовом лицу било је толико умиљатог и искреног. Можда оно што је од куће, од мајке понео, што нису могли да униште ни рат, ни зверства, ни патње. Не знам . . . Главно је да сам га ја искрено завлео. Да сам искрено пожелео да се опет видимо, али не ни у болници ни на бојишту... * * * У соби је тишина. Рањеници спавају. Чује се само тешко дисање и понеки ропац који језиво одјекне . . . Још један мање у соби број 10.

— К р а ј —

V

к