Opštinske novine

3*

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 637

Из разних грађевинских правилника видимо да се администрација, и поред тога што није залазила у естетска питања, нарочито заузимала за естетику у три случаја. Прво, захтевала је да зграде с времена на време обнављају и поправљају фасаде, да се исте чисте, премазују, перу, јер би иначе услед тврдичлука појединих газда град врло ружно изгледао; затим забрањивало се подизање зграда на накарадним плацевима т. ј. прво су се они морали комасацијом уредити — и најзад због чувања старих постојећих споменика на трговима забрањивало се подизање зграда које би биле ван стила ансамбла целог трга (Праг, Брисел, Фрнкфурт, Нирн берг итд.). У стара античка времена брига над достојанством и лепотом грађевина сматрала се као завидна магистратура. Као што су се до данас по градовима забрањивале грубе дисонације у подизању зграда, тако су антички народи забрањивали ружне изгледе својих грађевина и тиме заступали лепоту и доносили законске прописе о њој. Ми поздрављамо § 22 нашег Закона и чл. 91 Министрове уредбе која га допуњује, жалећи да није још шире обухваћен појам о лепоти у односу на целину града, на целину пројекта регулационог плана и т.д. Али је израда Правилника у овом смислу врло деликатна. Израда једног јако прецизног правилника о лепоти довела би до униформисаЛог града, довела би до тога да би карактер фасада, однос маса личио на какав град касану. Било би међутим жалосно спутавати полете млађих добрих архитеката, јер је потребно да слободне иницијативе изађу на видело. Вежбе једне срећно схваћене слободе увек су изродиле прогрес. С друге стране пустити да се град изграђује без вођења рачуна о његовој лепоти довело би до нереда. И како ће ово место у будућем Правилнику бити обрађено ослањајући се не на неке научно-хигијенске утврђене појмове о урбанизму већ и на укус и на разне раг!1-рп5-е појединих чланова комисије, вероватно је да ће бити једно од најделикатнијих за редакцију. У најновије време Естетика је постала наука. Она се предаје по школама, што значи да има у себи нечег позитивног, нечег о чему се не да дискутовати. Тако н.пр. сви држе да су све природне појаве и естетски лепе: воде, језера, море, шуме, дрвеће, лепи хоризонти, брежуљци, конфигурације терена и т.д. У те природне лепоте нико не дира, нико не спори њихову вредност и администрација сматра да је дужна да их заштити. Међутим, кад је реч о лепотама које ће се уредити од стране једног човека ствар одмах добија други изглед. Мишљења су подељена, администрација се устручава да их прецизира, укуси су разни.

Ако расмотримо досадање планове градова видећемо да су у главном изведени по два принципа који одговарају двема групама школа о урбанизму. Прва школа заступа гледиште да. композиције градова морају бити правилне и методички изведене и назива се класичном школом. Друга школа заступа противно гледиште, препоручује слободне питорескне композиције и сматра да плановима градова не треба тражити симетрију и правилност. Расматрајући радове обе.ју школа долази се до убеђења да су оне излучиле из себе радове високе уметничке вредности, да су обе створиле неколико узор дела. Лепоте градова као Оксфорда, који тако рећи нема ни једну праву регулациону линију, или Ротенбурга, града без и једног правог угла, драге су туристима исто онако као и правилне монуменгалне композиције Париза, Нанси-а или Копенхагена, састављене од правих улица са геометриским трговима и униформисаним фасадама. Слободна школа тражи инспирације за себе у природи: велика слобода која се показује у природним уређајима наводи је на закључке да су правилност и симетрија противни естетици у природи. Неки чак иду толико далеко те извлаче погрешан закључак, који је само користан да маскира њихово незнање, да у природи нема ничег правилног; природне лепоте, наводе они, произилазе баш из тога што су слободне и што нису спутане никаквим законом. На против, лепе форме које се налазе у природи произилазе из врло великог броја закона који их постављају: утицај времена, климе, земљине теже, хемиских реакција и отпорности материје, јер и брежуљци и долине, и кривине потока и силуете жбуња и дрвећа баш су такви какве их закони природе условљавају. Па ипак су већина појмова из Естетике доста растегљиви и да би се познавали и осетили захтевају извесну културу духа. Због тога и посао око уређивања градова и израде правилника раде стручни људи са уметничком културом, људи свесни свога задатка и своје одговорости и људи који разумеју да се уметност не може схватити као приватна ствар већ као општа. Нама није потребна Естетика која у романтичним сањаријама тражи своја правила, него која стоји у зависности од хучнога данашњег доба. Али нам тако исто није потребна ни чиста техника која иде својим путем, већ она која за уметничке жеље данашњег времена има пуни смисао. Ради лепог изгледа, како сваке зграде посебице, тако и целокупне улице допушта се на фасадама извесна пластика, допуштају се испади: венци, пиластри, балкони, ризалиги, еркери. Из дворишта су ти испади свуда забрањени сем венца и балкона, пошто иду на рачун потребне кубатуре ваздуха за двори-