Opštinske novine

Стр. 86

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

белог хлеба, као нездравог, треба наставити и проширити је организовано на све градове наше државе. Овде да поменемо и потребу отварања било од стране пекарског еснафа или Општине — занатске пекарско-млинарске школе. Наши пекари — већином Јужносрбијанци добрим делом долазе до своје стручне спреме преко бозаџиског или зидарског шегртовања, што се не би смело да допусти ни код производње песка, а камо ли код производње ове најважније животне намирнице. У даљој акцији по питању правилног решења хлебног питања треба настати да се издејствује Закон о забрани сваког трговачког и индустријског картелисања (и стварног, и формалног, и јавног и тајног), у области продукције и трговине животним намирницама. Ове деликте подвргнути под Закон о заштити државе, пошто они у ствари и претстављају један од највећих злочина према народу. Као хитну меру и ближу по логичном развоју ствари, треба гледати у томе, да општина откупи или подигне у својој режији 1—2 млина, ради регулисања тржишних цена брашна, као и стварања једне сталне и неопходне резерве истога. То се питање општинског резервног брашна мора што пре вентилирати. Овде би се требало отићи један корак даље. Подвукли смо да је један од важних разлога скупоће хлеба то што ситни београдски хлебари — а њих има 320 — не купују брашно на вагоне по берзанским ценама, него на џакове, код млинара или препродавца, често и за скуп кредит, што све укупно ствара поскупљивање брашна, односно хлеба. То су и сами хлебари признали на последњој конференцији у општини. До подизања својих млинова општина би требала да купује веће количине брашна по берзанским ценама, и да га без зараде продаје пекарима, бар дотле док не би у својој режији подигла машинске пекаре или абдицирала на њих у корист приватне задрулше или фабричке иницијативе. Ми смо већ подвукли колико би корисно било да се развије акција међу самим хлебарима да својим сопственим капиталом, на задружној основи, подигну неколико машинских пекара и депозита брашна. Евентуално и своје млинове. Београдски пекари материјално и финансијски стоје као целина врло добро. Мобилисати међу

њима један капитал од 5 милиона динара није ни тешка, ни фантастична идеја. Само треба да се нађе у њиховој средини човек од акције и поверења, као и смисла за разбијање урођеног егоизма и примитивног нагона за „властитом" радњом. Најзад, не треба београдски пекари да забораве, да се поједине капиталистичке групе већ годинама нуде општини да подигну машинске пекаре у Београду и продају килограм хлеба са 10% нижом ценом од цене респективног брашна. Мада ни ове понуде у погледу висине цена (тај попуст од 10% није онолики колики би стварно требао да буде) ни у погледу осталих момената, не могу задовољити Београдску општину, ипак оне нуде јевтинији хлеб за преко 25% од данашње цене. Најзад, треба оживети и предлог Млинарских задруга, које су нудиле да саме подигну своје машинске пекаре и дају колосалан дневни капацитет од преко 50.000 здравог и јевтиног хлеба. Нема ни јевтиног, ни хигијенског хлеба без његове машинске израде. При машинском систему хлебне продукције становништво свих наших већих градова може да добије чист и јевтин хлеб, а пекарски радници би били под несравњено бољим условима рада. И ми више не би били сведоци језивих слика, које нам пружа социјална патологија нашег пекарског заната! Ми смо лично у својим написима и делима заступали гледиште комуналне производње хлеба, као и свих осталих животних намирница, пошто никада нисмо имали илузије ни вере у исправност приватног капитала, пласираног у послове ове врсте! Каква је гаранција да се неће „ангро-индустријски" фалсификовати квалитет хлеба и у тим великим капиталистичким предузећима а ради повећања профита? Зар је величина капитала довољна заштита од евентуалних злоупотреба? Али ипак између два зла: преступнички нехигијенских ручних пекарница и машинских приватних фабрика хлеба — са знатно нижом ценом хлеба (за 25%) — треба у интересу здравља и животног стандарда широких маса нашег грађанства, фаворизирати овај други облик производње. Да ли би тада требало одмах учинити још један одлучан корак и комунизирати сву градску продукцију хлеба — то је даља ствар комуналне управе и њеног схватања економске и политичке целисходности таквог социјално неоспорно корисног решења.