Opštinske novine

Слободан Ж. Видаковић

Питање хлеба

I Цео живот људски, цела историја човечанског рода своди се у крајњој линији на питање одржавања људског живота. А у том питању, хлеб заузима централно место. Проблем хлеба и данас ,је животни проблем свих народа. Био он од пшенице, кукуруза, кромпира, соје, разних гљива, или пиринча, хлеб је основна животна намирница, готово једина храна широких сеоских маса. Код градског живља он је ипак најглавнији и ако не још и једина животна намирница. Зато проблем хлеба није само једно обично комунално питање, чак ни обично социјално; оно ,је у својој основи и по превасходству расно и национално питање. Због те његове битне социјалне улоге у животу широких маса нашега народа, хлебни се поблем појављује као први и најглавнији у ранг-листи свих комунално-соци.јалних проблема данашњице, проблем коме се са равним интересом имају да посвете и држава и муниципија. Ова последња на првом месту. У редовима повлашћених класа, питање хлеба долази тек на споредно место. Ту хлеб није основна храна, него додатак њој. Он се често и не запажа у дугачкој листи скупоцених јела. Али за широке масе нашег народа хранљива вредност хлеба, његова здравствена својства и његова сношљива цена, претстављају животно питање у најбуквалнијем и најбруталнијем смислу те речи.* Чак и да није ове кризе, која је цео привредни живот притисла гробном плочом, умртвила и парализовала, ипак би се проблему хлеба морала да укаже првенствена пажња. Сада, у овим најтежим данима свеопште економске депресије — у толико пре и у толико више! Отуда, чим хлеб не одговара својом исхранбеном каквоћом и висиномцене основним интересима народа — мора неизбежно да наступи моменат интервенције и државе и муниципије. Онде, где су народне масе све.сне свога знача.ја као најпозванијег регулатора, оне организованим притиском убрзава-

* 54% од целокупне количине калорија, потребних за одржавање организма, даје сам хлеб пшроким масама нашег радног граћанства (према анкети исхране Београда у 1929 од.)

ју ту интервенцију и дају јој свој акценат. Али онде где су оне апатичне, резигниране, и за све се дају лакше покренути него за заштиту својих основних економских права, ту се држава преко општина мора да појави као главни, а често, и једини иницијатор. Такав је случај са нашим народом. Можда је са гледишта расног романтизма, ова узвишена пасивност лепа и привлачна, али је исто толико и штетна. Сви други народи научени су животом да према мобилизацији несавесних профигера, изврше своју контра-мобилизацију. Не морамо се овде позивати на драстичне појаве, као што је била она 1911 год., када је у Бечу због поскупљивања хлеба само за један једини хелер дошло до тешких и крвавих демонстрација, готово до барикада. Али узмимо само примере енглеског и француског народа у том правцу. Они су доиста за подражавање. На најмањи покуша.ј неоправданога скакања цена — цео народ уста.је солидарно, као пчеле у кошници, кад у њу продре непознати гост. Код нас преваре кривим („јексик") мерама не изазивају ни побуну савести једних, ни протест других. Оне, у суштини злочин своје врсте, не сматрају се према правном осећању маса као нешто страшно. Фалсификовање робе исто тако. Скакање цена, ма како оно произвољно било, тек је најмање важно у тој нормираној скали преступа.Тосевише сматра као трговачка мудрост, да се „повољна коњуктура" искористи, него као један преступнички атентат на народну кесу и кроз њу на његово здравље. И баш зато што је наш свет у том правцу неотпоран, што се лако мири са свима случајевима пљачке, и ако њу тешко. подноси, баш се зато и интервенцша државе и општине намеће као још потребнија и безусловнија него код других народа, чији се организовани притисак појављује у облику снажног револта противу свију ружних и незаконитих апетита несавесног тржишта. Када пораст цена дође као неизбежна последица тешких економских поремећаја онда, ма како он неиздржљив био, противу њега не би се могло рећи ништа. Имало би да се резигнирано носи тај крст док се под његовим теретом не падне. На Голготи или пре ње, или док се сложним напором целе заједнице не исплива из кризе као из страховите поплаве, која руши и ломи све пред со-