Opštinske novine

Прилози за исгорију Београда: Мих. С. Петровић

Црква и просвета средњевековног Београда

II Цркву Успећа свете Богородице у Београду спомиње почетком четрнаестога века и архиепископ Данило у животопису краљице Јелене, мајке Краља Драгутина и Милутина. После смрти своје свекрве (1314 године) каже архиепископ Данило, Симонида, „кћи светога и великога и васељенскога цара грчког Кирандроника" и жена краља Милутина почела је молити мужа, говорећи: ..Молим ти се, господине мој, дозволи ми да идем својој љубљеној сестри, а твојој снаси, благочестивој Катарини. Достојно је да се видимо и да међу собом створимо дужну љубав, као и ти са љубљеним ти братом, јер ако не презреш моји молби и дозволиш да идем к њој, биће већа љубав међу вама." У то време краљ Драгутин, пошто се одрекао српскога престола, жевео је у Београду, који је као мађарски зет и вазал добио од Мађара 1284 године. „И христољубиви господин мој Урош краљ — продужава Данило — ревнитељ сваке љубави праве, примивши у сласт њену молбу рече јој и дозволи да иде. И изабра најзнаменитију своју "властелу са женама њиховим, људе блиске њему као љубљена браћа, даде им све потребе и посла их са својом супругом благочестивом краљицом Симонидом. Тако је пошла с великом и предивном части и славом да су се дивили сви који су гледали. Дивно је било видети њихову поворку украшену царским оделима и златним појасевима, бисером и многоцењим камењем, а обуће царске и багренице сјале су светлећи као пољски цветови, украшени многоразличним добрима. И тако је сијала благочестива, идући са тако велелепном царском славом кроз све државе своје и стигла је у славни и изванредни град, звани Београд српски, што стоји на ушћу реке Дунава и Саве. И ту, у великој Саборној цркви митрополитској, поклонише се образу чудотворном пресвете богородице и нађоше се са благочестивим и христољубивим краљом Стефаном (Драгутином) и са супругом његовом Катарином. И велика је радост и весеље било при доласку ове благочестиве и љубав неизрецива. Кад је благочестиви краљ Сте-

фан дознао за њен долазак, наредио је да се к њему сакупе сви силни и знаменити људи његове државе ради дочека ове благочестиве. Дошли су и из Угарске земље славни и благородни људи, послани од својега краља и донели различите дарове све у хвалу њену. Била је свечаност и весеље неисказано много дана и радујући се неизреченом радошћу, о господине (мисли на Драгутина) обдарио си многим даровима ову благочестиву по достојању царском и сву знамениту властелу и супруге њихове." Иако је после смрти Драгутинове, Београд опет припао Мађарима, у њему је и даље била славна српска митрополитска црква са чудотворном богородичном иконом. Српска православна црква у Београду дошла је, међутим, до највише своје славе тек под деспотом Стеваном Лазаревићем. Поред велике митрополитске цркве деспотов биограф Констатин филозоф помиње још и цркву Три Јерарха у периволији и цркву светога чудотворца Николе. Око велике цркве, каже он, било је опште жиће, а код цркве Светога Николе свратиште за странце и болеснике. Све три цркве имале су плодна имања и многа села. Поред ових цркава у вароши, за деспотове владавине подигнути су, или бар обновљени и проширени, и манастири у Винчи и Сланцима. Вероватно је да је тада основан и манастир Раковица, чије се порекло не зна. Велики број калуђера и свештеника, који су бежали испред турске навале склонио се на деспотовом двору, па је због тога у Београду и околини постојала велика потреба и за црквама и црквеним грађевинама. И у најславнијим годинама средњевековне српске државе, српска књижевност није била тако развијена као за деспотове владавине. Сам деспот Стеван био је књижевник. Од њега нам је сачуван један кратак песнички напис: Реч о љубави (Слово љубве) који се својом топлом јсадржином истиче између сличних састава српске средњевековне књижевности. Од своје задужбине манастира Ресаве деспот је начинио књижевно средиште, прикупио је око себе велики број учених црквених