Opštinske novine

Стр. 550

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

Најмудрнја је она државна политика која буде изашла на сусрет конструктивним тежњама југословенских градова. Градови, њихов далеко претежнији национални део, управо градска национална буржоазија, није никада била много застрањена уско шовинистичким и племенским покретима. И када је у скорој прошлости и било нешто застрањености, то је долазило више од страха да ко други економски не завлада, него из неког уског племенског шовинизма. Обезбедити градовима и њиховој водећој буржоаској класи економске слободе, т.ј. економско-комуналну аутономију града значи за свагда и у корену пресећи партикуларистичке покрете. * Независно од спремљених реферата и гледишта Конгрееа Савеза градова, — 'Које нам је бар у општим линијама унапред познато ми ћемо овде редом претресати у главним потезима сва она питања, која су на дневном реду Конгреса (изузимајући реферат о примени Грађевинског закона, као и уредбу о социјално-урбанистичком биро-у Савеза градова) желећи да овим скромним прилогбм потпомогнемо напоре меродавних кругова, да се бар у дванаестом часу припреми све што је потребно за правилно решење животних проблема наших градова. Савез је градова у неколико наврата израдио своје принципијелне предлоге за пројекат Закона о градовима и уз њих давао потребне допуне и корекције. На основу тог обимног и одлично сређеног материјала, Министарство унутрашњих послова израдило је пре неколико година један добар и либералан пројекат, који, услед тадашњих политичких прилика, није дошао до свог законског изражаја. Али, како смо обавештени, он и сада служи за базу новог пројекта, који би требао да још наредне скупштинске сесије постане законом! Зато је више него потребно да се на овогодишњем земаљском Конгресу градова претресу још једном и Савезни предлози и званични пројекат Краљевске владе, односно преДлог стручне комисије Мин. унутрашњих послова, која је свој посао баш ових дана и завршила. Ми ћемо их овде додирнути у њиховим главнијим начелима, разуме се у колико се о њима зна из рада самога Савеза градова, у коме званично учествујемо. И ако то не захтева логичан ред ствари, ипак овде указујемо, пре свега, на једну тешку и 'очиту празнину у свима досадашњим пројектима, и државе, и Савеза градова, а на име: да ниједан од досадашњих пројеката Закона о градовима није учинио апсолутно облигаторним основне дужности градске управе из социјално-комуналне области.

Ми смо то раније у низу својих расправа,. још док се законски пројекат није отпочео да дефинитивно израђује, опширно подвукли^ а и сада истичемо, да акција на социјалнореформистичком пољу не сме ни у колико да има карактер арбитраран. У највишем интересу комуналне заједннце, не сме зависити од воље, схватања и напредности градске управе и градског већа, да ли ће се у једном граду водити снажна комунално-социјална акција или не. Шта више, морају се, и ако не таксативно, оно бар у главним линијама, побројати све основне дужности градских управа из области социјалног реформизма, и предвидетп оштра санкција ако се оне пренебегну. Један савремен али и строг Закон о градовима мора у корену да пресече ону нашу оријенталску равнодушност, оличену у класичној фрази једног б. србијанског претседника општине: „Шта ће градској сиротињи купатила, кад. се до пре стотинак година ни европски краљеви нису купали више од два пута у животу, једном кад се роде, и други пут кад умру!" Та законска обавеза о минималном радном социјално-комуналном програму не би била атак на градску самоуправу него би то била нужна баријера противу евентуалног незнања и немара изабраних комуналних претставника. Не сме се много остављати на увиђавност људи. Ти људи са чела градских управа могу да. буду експедитивни, социјално напредни и комунално одлично верзирани, али исто тако могу да буду и лаици у испреплетаним питањима комунално-социјалне политике, конзервативни и преступнички апатични према сваком напретку комуналне заједнице. Млада југословенска буржоазија, концентрисана у градовима, осетила се снажном, и свесна своје улоге у данашњој социјалној динамици привредног живота, тражи са правом широке самоуправе, градске аутономије тражи рушење свих оних вештачких преграда: градском полету, комуналиом, културном и привредном развоју. Уз њу, у овом захтевању широких самоуправних права, иде и сав остали градски живаљ! Тражење градова преко свога земаљског Савеза, да им се новим Законом о градовима загарантује најшира самоуправа, то је тражење социјално напредно и правично. Оном застарелом, средњовековном туторисању среских власти и полициских писара над радом градских самоуправа, мора се учинити једном крај у заједничком интересу и државе и градова њених. То је туторисање могло још да се разуме у малој некадашњој Србији Кара-Ђорђа и Милоша, али је оно данас један не само ружан него и штетан анахронизам! Данашњој градској само-управи морају се пружити најшире границе за њен несметан комуналан рад. Ново време тражи нове методе рада. Са старим се навикама мора пресе-