Opštinske novine
6 еоградске новине
Стр. 9
Тиме се социјалне прилике у београдском Јкивоту све више компликују, постају тешке, скоро несавладљиве, и у овим данима кризе 0 не све више и све изразитије заузимају једно од централних места у нашим животним проблемима. Оштрина форме, у којима се оне појављују, потреса друштвену организацију и диктује хитно преоријентисање радне градске муниципије као регулатора коме ће се поверити спровођење једног брзог и снажног програма за уређење социјалних односа у нашем набујалом престоном граду. Због свега овога, у Београду као граду данашњице, истичу се елементарном снагом социјални проблеми, а они су добили утолико тежу форму, уколико Београд све више постаје град малог човека, ситног сопственика. Ми смо у Београдској општини ових дана проучавали социјалну и економску структуру београдског становништва,* и дошли смо до врло карактеристичних констатација, да се 115.000 продуктивних становника (старешина породица и укућана који привређују) Београда деле по професији на: 1 На групу економско малих или сиромашних грађана, у коју улазе:
1) Чиновника и службеника свих врста (државних и општинских 19.109) .... 24.697 2) Пенсионера свих врста 5.302 3) Занатлија свих врста 4.803 4) Пољопривредника, ситних кафеџија, малих саобраћајних и др. предузетника . 2.453 5) Физичких радника квалификованих . . 45.926 6) Физичких радника неквалификованих . 7.185 7) Шегрта 4.093 8) Разне послуге, (професионал.. домаћица, послужитеља, служавки итд.) . . . . 9.779
Укупно економски слабих: 104.238 II На групу економско јачих грађана, у коју улазе: 1) Трговада, индустријалаца, самосталних привредника и сопственика разних предузећа (хотела, великих радионица, предузимачких и грађевинских радњи итд.) 6.182
* Како Београдска општина још није установила сервис за чисту статистику, то је Претседништво О. г. Б. својом наредбом О. Бр. 2036/1933 год. ставило у дужност шефу одељ. г. Сл. Видаковићу да у Дирекцији општег одељења ради на прикупљању, изради и проучавању статистичког материјала о комунално-урбанистичком, економском и популационом развитку Београда за последњих десет година. Ни статистички подаци из држ. пописа од 1931 год., ни статистички подаци београдских привредних и сталешких комора нису још сређени. Нарочито онај део о економској структури београдског становништва. Зато су се наши органи морали служити при овим израчунавањима како са подацима ранијих пописа (из 1929 год ), тако и са извештајима сталешких организација, те се ови подаци о социјално-економској структури београдског становништва пе могу сматрати као дефинитивни. Писац.
2) Лекара, адвоката, виших бирократа, прив. професора, разне слободне професије и становника неодређеног занимања („разно") 2.185 3) Великих рентијера 2.501 Укупно економски јачих: 10.868 Дакле, Београд је данас град економски малог сиромашног човека, те се због тога и социјална политика Београдске општине то понова подвлачимо — мора водити у смислу животних интенција сиромашних породица његових, који у већини случајева немају ни основни материјални минимум за пристојну егзистенцију!" Социјална правичност постаје законом друштвенога опстанка у овим данима привредне кризе, јер је цело друштво дужно да се обавезно брине о хиљадама несрећника, који су без своје кривице остали на улици, без крова и хлеба. Ово утолико више, када ова криза-у својој најоштријој форми не престане ни у зиму, него заједно са фијуком ветра закуца на залеђеним прозорима сиротињских кућа! Ова комунално-социјална дужност Општине захтева толико огромно енергије, способности и акције, да се само на њој морају жртвовати читаве чете вредних руку и огромни фондови човечанске љубави и комуналног новца. Ја о овој социјалној дужности збрињавања неупослених пишем на првом месту зато што је она најболнија и најпреча у овим часовима беде и кризе живота, која је сурвала до просјачког штапа хиљаде и хиљаде радних грађана, некада најбољих и најпродуктивнијих елемената нашега друштва... И сваки дан све их је више... Ко је обилазио места где смо неупосленом свету делили храну, наше кујне за неупослене, видео је да се они поменути декларисани елементи губе у хиљадама до скоро привредних и продуктивних грађана, који су до ове кризе другима делили помоћ, а сада скрушени стоје са шерпицама да приме мало куване хране и носе је својима да их коликотолико прехране. Ту има и људи са академском спремом, и бивших познатих занатлија, и добрих мајстора, и вредних трговаца, па чак и некадашњих индустријалаца, које је поломио овај монсум привредне депресије. Шта је дужност комуналне акције пред овом уистини тешком социјалном појавом!? Ја се слажем са инструктивним - предавањем о социјалној политици, које је одржао на последњем конгресу Југословенских градова, наш најпродуктивнији комунални писац г. Слободан Ж. Видаковић, који баш у том предавању подвлачи, да се пред мобилизацијом глади има да изврши принудна мобилизација хране. „У томе циљу мора се извршити концентрација социјалне помоћи у Београду, као и у свима осталим градовима наше Државе. Немоћна су појединачна сретства не само
2