Opštinske novine

Стр. 342

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

* * * Друга значајна фаза у развићу детета, којој градска општина такође мора да посвети пажњу, јесте период кад дете ступи у основну школу, па док не изађе из ње. Проучавајући социјална питања, ми смо проучили неколико држава на Балкану. И нигде нисмо наишли на један социјално-савремен систем основне наставе.* При том, скоро свуда, а нарочито у Југославији, градске школе 85% су нехигијенске, пресићене прашином, недовољно зрачне, загушљиве. Деца су збијена у клупе и ту се држе по неколико чаеова дневно. Излети су оглашени за луксуз, гимнастика за беспослицу. Под таквим околностима није ни чудо што су наше школе постале расадници свих могућих болештина, од туберкулозе до скрабиееа. Школска су купатила у нашим сеоским и маловарошким школама беле вране, а о зимским вештачким сунчалиштима нико и не сања. Међутим, такав систем школа мора да буде одмах одбачен. Деца су нежнија него тропске биљке и за њихов одгој, душевни и физички, треба и пуно напора и пуно разумевања. Старе и недовољно зрачне градске школске палате одбацују се у садашњости. Место њих се подижу мале школе у врту и зеленилу, за највише стотину ученика, јер је модерна школска хигијена изрично противу великих ученичких агломерација. Оне су непогодне и због недовољне студије деце, и због опас-ности од епидемија. Свака мала школа, поред осталога, има и то преимућство што постепено постаје и психофизички институт за те малишане, те их наставно особље брзо упозна као своју рођену децу. А-познавање деце и њихове психе претставља први и најглавнији услов васпитања и одгоја. Данас се у паметном свету мора обраћати пажња и на физички и морални одгој деце. Та акци.ја на хармоничном васпитању и душе и тела треба да почиње од четврте и пете године. Физичко и морално васпитање прече је од умног, јер се до десете године дечјег живота ударају најважнији основи за будуће здравље организма и полако се отпочиње формирање моралне личности. Формирање књишког интелекта може, а и треба да отпочне касније, јер за њега није никад то доцкан. * * * Да би се комунална акција на дечјој заштити могла правилно и плански да развија, неопходно је потребно да се при свакој ве-

* Види нашу студију: „Школско питање" — у збирци „Наши социјални проблеми" Издање Геце Кона. 1932 године.

ћој градској општини оснује засебан отсек за заштиту матера и деце. На нашу иницијативу и предлог надлежног шефа-лекара дечје амбуланте, у Београдској општини створен је пре три године први у нашој држави градски Централни уред за заштиту деце, младежи и матера. Кратко је доба, можда, врло кратко, које нас раздваја од дана кад је установљен овај комунални Централни уред, али се ипак резултати његовог рада неоспорно осећају. Што он није дао пун капацитет, који би могао да се да разлог је, као и свуда, у немању довољно материјалних средстава. Међутим, чим се донесе Закон о градовима и нов Закон о дечјој заштити — а њих морамо што пре добити —- и овај ће први градски Дечји уред имати на диспозицији све што му треба, и тада ће он, надамо се, оправдати све наде, које у њега полажемо још од дана оснивања. Једна од најглавнијих парола, коју је Централни уред одмах прокламовао, то је објава правог рата противу ненормалне смртности одојчади у Београду. И доиста, наша престоница туче рекорд у том правцу. Не треба ни да помињемо шта тај жалосни рекорд значи за наш национални углед и кул.турни престиж у спољнем свету. Сме ли се поред других разлога расних, економских и еугеничких, дозволити да се једно страшно мишљење кристалише о нашој културној дораслости?! Кад какав манијак у наступу бесомучног лудила, изазваног најчешће дуготрајном економском бедом, побије своју децу и сам заврши самоубиством, цео се Београд најежи, и са пуно саучешћа ожали невине жртве! Али тај исти Београд и не слути да постоји још један много већи и страшнији манијак, који годишње убија преко 50.000 невине југословенске деце; над његовим жртвама не пада суза саучешћа, нити се чује протест наше савести! Тај манијак, то је само наше друштво, сви ми укупно, а та жртва — то су наша рођена деца! Београдска општина у последње време показала је извесне успехе и у збрињавању и смештању деце, која би без тога била плен или смрти или улице. Само што су сви ти успеси —- због осуства материјалних сретстава — још минијатурни, скоро више комунални експерименти него снажна комунална заштита све незбринуте деце. У току прошле године од пријављене деце, збринуто је и обезбеђено 1014 деце. На жалост, из финансијских разлога, ништа се није могло да учини за преко 48% од све деце, која су закуцала на врата Централног уреда за заштиту деце. Шта је било са њима? Остављена су својој очајној судбини, остављена су улици, у најбољем случају туберкулози или проституцији! Зар није више него страшно, кад се мора отворено да призна, да се толи-